Naša književnost

Поема Ноћ у исто време је и докуменат о једној друштвеној стварности и значајно уметничко остварење. Она обилује описима душевних стања. Чак су и описи природе повезани са унутарњим преокупацијама: „Звијезде! Јато птица са свјетиљком У у кљуну!

И кад која малакше у лету, или проспе свијетло ·(котарицу пуну!),

летећ у висину, као пчела цвијету,

рој небески свјетлосног злата,

(о причо из дјетињства, чудо овог сата!):

то враћају се земљи“ материне сузе, толико их на свијету, да их свемир узе!“

У прву песму су уткани стихови (20) које је Шолц давно написао и посветио својој матери, и у моменту лишавања слободе и одвођења из куће, он свих двадесет стихова шапуће у себи. 5

Као да је у поезији све дозвољено... Као да и за њу не постоје неписани закони барем психолошког реализма...

Треба најзад похвалити техничку опрему књига Мале библиотеке (уредник Густав Крклец) и редакциску сигурност у одабирању.

Р. Р.

ДУШАНОВ ЗАКОНИК НА ЕНГЛЕСКОМ

Две последње свеске чувеног лондонског тромесечника Тће 5З/ахопе апа Еазе Еџгореап Кемјем (Словенски и источноевропски преглед) том ХХУПТ, бројеви 70 и 71, доносе у преводу познатог преводиоца руских класика и стручњака за јужнословенска питања Мајсојт-а Вигг-а потпун текст Душанова законика са сажетим, али прецизним и ученим тумачењима готово иза сваког параграфа, рађеним не само по Новаковићеву издању Душанова законика од г. 1898 него и по другој, нашој и страној литератури у коју је прево-

Књижевност

дилац очевидно врло упућен. Бур врло добро познаје нашу прошлост, средњевековну културу и право, а такође и стари наш језик. Колико смо могли видети, он је био само на једном месту неопрезан. Тумачећи члан 153 и 154 Закона он каже: „Члан 153, стављајући насупрот Србима странце и трговце, потврђује општи утисак који имамо о овом времену да је трговина скоро сва у рукама странаца, понајвише Дубровчана који су, ма да по језику исто што и Срби, били Латини по вери, а Италијани по култури. Остали странци били су саски рудари и ковинари и вероватно грчке и италијанске дућанџије, а можда нешто и Немаца и Мађара као војнички најамници“. Кад се зна колико је дубровачка књижевност на нашем језику била снажна и колико је словенски осећај био јак у старих Дубровчана, онда се код њих може само говорити о медитеранском типу цивилизације, а не и потпуној превласти италијанске културе. Што се тиче трговине, не може се замислити да је она скоро сва у рукама странаца, понајвише „Дубровчана“, ако се узме у обзир да је Дубровачка република, у време свога највећег процвата могла имати највише тридесет хиљада — становника, што значи у најбољем случају највише неколико хиљада изван њихове државе. Осталих странаца је свакако било још мање, те се може претпоставити да су могли водити главну реч само у извозној трговини и можда по рудницима, а унутрашња трговина и занатство у једној релативно великој држави, каква је била Србија у време Душаново, па чак и његових претходника и последника, морали су бити у рукама домаћих људи. О улози Дубровчана и Саса у нашим земљама средњега века одувек се претерује, па није чудо што је томе подлегао и учени Малколм Бур, који иначе заслужује пуно признање за овај превод и коментар. | Од осталих прилога треба поменути, Тће Сиодгип 5Зеогу зп ће Ва!капе, студију о мотиву германског епа који се налази и у нашим народним песмама, документе тајног срп-

; ; ћ ђ

со испада ле пе агењ уђе дуети вета а тавнђириве. -аа