Naša književnost

530 - Књижевност

бетону и „пашта шути“, а опет сваки од њих на свој начин пати и проживљава све то. Али најтеже и најгоре мучи та проклета жеђ, хвата и дави за гушу и људима тера на уста крваве пљувачке. Сви би воде, само да је ње! Ујутру, око десет сати, дође једна цистерна, али шта је то на читави затвор: неко добије пола литра, а неко ни капи! И нема реда, него како ко уграби да се протисне, ухвати место, и потури своју боцу. То је за двадесет четири сата: и да се умије и да попије затвореник. И да је то бар добра и здрава вода каква је у дворишту затвора, у бунару, који су још рано у пролеће чврсто затворили и заковали неким гвозденим поклопцем, него је дебела, бљутава, густа као уље и после два сата се усмрди, ако ко-успе да је толико сачува. Али то је права реткост, јер мало има тих који је штеде и њоме, с времена на време, кад притисне жеђ, „квасе грло“, но одмах чим је добију изврну боцу и надушах је искапе. Прежеднелим људима се чини да нису ни два гутљаја направили, а већ је пола литра слетело низ грло. А што је тек с оним који је нису никако добили, а њих има сваког дана доста, много. Људима, нарочито ноћу кад полусањиви подлежу осећањима и нагонима свога организма, чини се да виде огромне реке и да су се својим испуцаним уснама примакли води, али не могу да је додирну и усахли мишићи немирно и пожудно играју око њихових уста. Сањају они тако, нагонски се подају и још, више пате. Тада се трзају, праве грчевите покрете руку и пуштају неке неразумљиве гласове, док не постану свесни немилосрдне стварности и тога да нису нигде друго него ту — у Јусовачи. Зима је опет некако била боља и подношљивија; истина, било је глади, цвокотања на бетону, били су сви поцрнели, неки отекли, али је све лакше трпети од жеђи. Она силно мучи и убија — о како је то тешко — па опет људи су тврди и отпорни, све што се ради с њима и кроз што пролазе издржавају с вером да ће једног дана рат престати, бодљикаве жице логора и тесни зидови ћелија срушити се и да ће човек бити слободан. Сањарења о слободи су силно јака код сваког затвореника и из њих се рађају вера и одлучност, јаче од свега. Њих пребијају, мучи их глад, жеђ, зима, врућина, болести, страшна гамад, али вера у слободу диже некако чудно и неразумљиво њихов дух, буди у њима снагу и бодри их да издрже све, све.

Они су и ноћас такви, у читавом затвору, у ћелијама, под волтом, иако се опет снује неко зло. А да се нешто припрема, јасно је многима, они то знају да процене не само својим разумом него и искуством. Целу ноћ воде понеког тамо у „канцеларију“ и нешто испитују. Пре пола сата су одвели и Марка Мавдића, дивна и разборита млада човека, који је, откако је ту дошао, својим причама и својим држањем дизао дух затвореника, нарочито онда када су били најтежи часови и када је мучним искушењима сваки човек требао да супротстави своју вољу. Он је мршав, дугачких коштуњавих образа, вране и валовите косе са јабучицом као великим орахом под грлом, која стално игра када говори; два предња зуба

5

ји

МИ Ди ар и РМ МР НИ