Naša književnost

ометао

Б__--

ови тнаоа Зарњска = Зе счљаш ин. ЗА сан 5 Веј Епа ењикх 2

Кућа Јуса Мучина Е 551

су му широка и крупна, а удови, ноге и руке, на којима су се сасушили и ишчезли мишићи, танки су, дугачки и висе као штапови. Још у почетку фебруара, једног дана када су снег и киша падали заједно, а облак се спустио на удаљена брда и тамо на Језеро, он се обрео ту међу њима, али ипак пре тога је прошао кроз неколико затвора и безброј наслеђења, чак и ту, у тој истој згради, био је два и по месеца у ћелијама. Истину рећи, није то ништа ново што су га сада одвели тамо, јер су њега и пре, толико пута, дизали тако ноћу и после га опет враћали, модра, претучена, са изразитим напаћеним лицем. Болови су били јаки и он је, каткад, једва успевао да седне на своје место, узимајући припаљену цигарету коју му је пружао неко од затвореника. Толико пута су људи мислили када би га угледали како се на вратима њише да падне, да су га већ скрхали и сломили, да су од њега изнудили што су хтели, а он чим седне и намести се, чим повуче дим-два из цигарете некако би чудно и неочекивано оживео, почињао шалу, исмејавао непријатеља, тврдио да му се ништа страшно није десило и причао како слобода није далеко. Понекад само, тражио је да му Јован Станковић тихо отпева ону коју он воли, која га чудотворно освежи и оснажи, песму коју он никада није могао осетити као велику истину и велику реч када је био на слободи, иако је слушао неколико пута. Када је то молио, људи су знали да му је тада врло тешко и да је био много мучен. И сад су сви они мислили: отишао и вратиће се као увек, мање или више претучен. Просто се људи навикли на то, а чак се и он, Мандић, навикао и често је изгледало да радо иде тамо. Чудно је само то колико тај млади човек може да издржи, кад толико пута није могао да седне и легне од бола, када су му се два пута крвави потоци сливали из слепоочница низ мршаве дуге образе.

— Доћи ће и ноћас, — рекао је Јован Станковић онима који су били близу њега и с њим разговарали, — али ујутро може свашта бити!

— Ко каже»

— Па видиш нешто су немирни, устрчали се, љути су као пси, стража је појачана и цијелу ноћ одводе тамо у канцеларију. Мора да су негђе жестоко платили“ рачун.

— То само ти мислиш. ~

— Бојим се да је то истина.

— Ха, што ти можеш знати...

Врата су се отворила, затвореници ућуташе и упреше погледе на ту страну: очекивали су Марка Мандића, али место њега унутра уђе шест људи, свезаних у ланце. Два задња су се спотакла и јекнула под ударом кундака. Фашисти и карабинијери помолише главе, отпљунуше, опсоваше и претећи показаше бајонете. ЈЉуди су били изненађени, али се брзо прибраше, помакоше устрану, стеснише, и начинише им место на средини. Чак су им се и обрадовали, као што су се радовали и другима кад су долазили, јер ће им они