Naša književnost

РАИ КУ ЧРНИ А Ра о. У Кућа Јуса Мучина 535

но будите срца јуначкога:

не одајте друга ниједнога,

не одајте ви јатаке наше,

код којих смо зиму зимовали...

Јован је предахнуо, као да је хтео да прикупи душак да даље продужи, али глас из ћелије доприје и задржа га.

— Водеее! Водеее!

Нико није приметио како је Марко Мандић стискао зубе и кршио прсте.

Старац није успео да продужи, врата су се опет нагло отворила и неколико фашиста с црним кићанкама и пушкама с бајонетима нагомилаше се на њих. Један, богињава лица, с великим уздужним ожиљком на десном образу, с очима пуним гнева и неким нељудским изгледом, зграбио је револвер, укочио, прегазио преко неколико затвореника, стао код свезаних људи и заурлао:

— Силенција, рибели! Силенција, порка мизерија!... Музика барбаро!

Он је махао и претио револвером на све стране и пена му прскала с дебелих усана, а фашисти на вратима кривили лице подругљиво и држали пушке на готове!

Тамо негде у дворишту затвора чули су се неки гласови, неке псовке и један болан и дуг јаук неког затвореника.

Људи су ћутали, дисали дубоко. Марко је гледао отворено и изазивачки у наказно богињаво лице. Неко је шкргутнуо зубима.

— Ка' да ти их смрзну Јоване» — рече један затвореник шаљиво кад Талијани ишчезоше. |

— Ка' неће, брзо ће да сване а ми гудимом пјевамо, не може човјек ни да заспе! Мало је нам муке и невоље, но тражимо још вишег ђавола! — бунио се Мићун, којега је увек хватао неки лудачки страх када би осетио да су фашисти немирни и да одводе тамо у канцеларију. Он је седео у дну, наслоњен леђима на зид, имао је ситне очи, састављене обрве и подвијене бркове који су покривали његова велика жабља уста.

Било је још два-три затвореника који су гунђали и негодовали, тражили да се ћути и слуша, објашњавали да они немају никаква права и да њихов живот, живот свих затвореника, зависи од милости окупатора.

— И од римске правде! — добаци заједљиво Симо Љешњанин,

Неколико људи се пригушено насмеја, неколико се њих силом накашља као да су хтели и они нешто да кажу, али, ипак, нико више ништа не одговори. Тренутак после нису ни мислили на то. Тамо код улаза у затвор, где се „ислеђује“, чуо се тежак и језив женски врисак. Људима се надиже коса и окренуше главе да боље чују.

— Ово је као да је оживио Јусо Мучин! — рече човек с црним подочњацима и свезаним рукама очисти зној с наборана чела. ож