Naša književnost

х

534 ;

Књижевност

значи. Он је требало да пева уз гусле, а гусала није било. Па опет је то доста често радио, прво некако шаљиво, а после озбиљно и из потребе. Звук гусала, или нешто налик на то, међу шакама с неким превијеним папиром изводио је Симо Љешњанин, умешан и шаљив човек, који се првог уторника у новембру нашао у затвору у Рогошића кући. Тада је имао тачно тридесет и седам година.

— Овако се и слави рођендан, — рекао је он — на здравље и на дуг живот, Симо, а њима пукла црна и срамотна погибија!

После је одведен у Скадар, а затим опет враћен у Подгорицу и смештен ту у Јуссвачу. Ту се он упознао с Јованом и свој „уметнички“ дар сјединио с његовим. Сви људи у затвору волели су да их слушају, чак су неколико пута и фашисти, забаве ради, када су били у добром расположењу, долазили да чују, а затим се слатко

смејали и викали: „порка мадона!“ „порка мизерија!“ и вртели својим главама.

"Јован Станковић и Симо Љешњанин се нешто сашапташе, а онда се један другом примакоше ближе. ЈЊуди, као да оживеше, промешкољише се на својим местима и наместише да боље чују. Дошљаци су били непомични, ћутали су и упирали своје уморне погледе к њима двојици, очекујући да виде и чују што је то. Сваки је затвор некако друкчији и има своје обичаје, свој дух и своју атмосферу, и кад затвореници прелазе из једног у други, они то јасно и оштро осећају и запажају. Тако је и њима све сво изгледало чудно и туђе, чинило им се да се ту људи не свађају и не гложе и, спет, да не живе пријатељски међу собом као у њиховом затвору. Па та тишина и тај чудни глас што долази однекуд како су необични! И онда: шта то тај Јован има да пева, и то сад после пола ноћи када ће брзо зора да замлаза преко широког неба! Заиста овде није као што је тамо где су они били досад! Звук са Симових усна заигра и запреде неочекивано и још их више изненади. „Гусле!“ шапну и окрену се својим друговима човек с црним подочњацима. Дошљаци су били уверени да су заиста оне и неки су се подигли на колена да би могли боље видети. Симо је био погодио тон и глас се одвијао као ретко,кад. Јован Станковић приви главу к њему, отвори уста, чекајући да свој глас што боље подеси и сложи с „гуслама“, а онда, што није радио никада пре, прескочи почетак песме и са његових уста, одлучним гласом, потекоше речи:

О синови, моји соколови, видите ли проклето Лијевно гдје у њему бијели се кулаз Ондје ће нас бити и мучити: пребијати и ноге и руке, и вадити наше очи чарне. О синови, моји соколови, не будите срца удовичка,