Naša književnost

Кућа Јуса Мучина > 559

— Убице! Убице! — викну он болно. — Ах, како су те измучили, брате мој! Ниси могао више издржати! Полудио си! Тражиш од крвника воде!... Убице! — он затресе рукама и ланци ситно

зазвекеташе, а затим стиште очи длановима и рамена му се затресоше. — Твој брат» Твој брат! — повикаше људи запрепашћено, згледаше се и приђоше му. — Јест, да, Бошко! — шапну он.

Људима је било разумљиво зашто је Мандић био шутљив читаве дане, зашто је нешто дуго мислио, страсно пушио, зашто је — када су их пуштали у одређени сат у двориште — обилазио око ћелија и покушавао да ходником продре до њих. Сада је било јасно свакоме: што су му оног дана када је први пут чуо тај очајни вапај сузе слетеле преко мршавих јагодица, што су му руке дрхтале када је замотавао цигарету, и молио, просто преклињао Станковића и ЉЉешњанина да му отпевају „његову песму“.

= Па што нам ниси прије рекао

— Зашто да говорим, — рече он и протрије очи. — Треба трпјети.

Неко му је у руке тутнуо припаљену цигарету и он је, кад је потегао два дима, кратко испричао да је Бошко млађи од њега две године и да још нема двадесет. Ухватили су га дан послије њега и довели у исти затвор у којему је он био. Тукли су их, мупили, саслушавали ноћу, везали их заједно, растављали, па опет заједно држали. Променили су неколико затвора. Бошка су више мучили. Његов отворен и неустрашив поглед, његово упорно ћутање и подругљив презрив потсмех доводио је фашисте и карабинијере до беснила. Урлали су, ударали га вешто и упорно мучили, правили записнике, показивали некакве спискове, један проглас и један реВолвер и тврдили да је то његово. Он је за њих опасан организатор. Тражили су признања, али Бошко није хтео да прича и тиме им је изгледао још сумњивији. Једанпут кад су покушали лепим речима да га склоне и убеде: како су они дошли као пријатељи, како су Црногорци и Талијани „фратели“ и да ће у Црној Гори бити „римска правда“, он им је одлучно рекао: „Нама та ваша римска правда не треба, купите се и идите из наше земље док. вас је више на броју!“ Тада су их потпуно раздвојили и место једне сада су имали дво ћелије. Разним и новим мучењима фашисти су продужили и даље. Њему, Марку, једно вече су саопштили да ће бити стрељан, а ујутру су му, опет, рекли: „Домани, допо домани!“ и смејали се. А Бошка су чак и водили на стрељање и када су били близу Љубовића, стигао их је курир на мотору и вратио натраг. Марка су једне ноћи толико испребијали да су га донели и полумртва бацили у ћелију; с Бошком су тако чинили три-четири пута и увек га с деке као лешину бацали на бетон самице. После су њега, Марка, из ћелије пребацили ту. Међу људима бол и мучење човек лакше и више издржи, а када је сам, сам у ћелији, недељама, месецима, годи-