Naša književnost

540 ; Књижевност

нама — то је тешко. Понекад, али ретко, на саслушању су их касније „суочавали“! То су били тренуци које су њих обојица нарочито желели, да се виде, да украду реч и проговоре. Он, Марко, тада се враћао ведар међу њих, а Бошко се на свој начин борио даље. Издржавао је сва мучења, мислећи, вероватно, у часовима када су га остављали на миру: шта је с њиховом мајком и сестром, јесу ли и оне негде у затвору и имају ли шта да једу, ако су још у свом стану. Али жеђ му је било најтеже издржати. М где се они само досетише да га тиме муче. Јђуди под волтом, неколико ноћи пре него што је почео да вапи и тражи воде, чули су како песницама лупа у зид и како ноктима или нечим другим струже по њему. Затвореници су наслањали ухо и ослушкивали да схватеин разумеју шта хоће, али тек када је почео да виче, било им је јасно да тог несрећника, за којега нису знали да ли је млад или стар, страшно муче, и да га муче жеђу. Отада је он још више ударао у зид и стругао по њему, дању, увече, у пола ноћи, у зору, увек. Марко је и јуче и прекјуче' продро ходником за време шетње до врата његове ћелије, али ту су га срели ударци кундака и оба пута је одведен у канцеларију.

Мандић је причао смирено као да је све то природно и да код фашиста не може ни бити друкчије. Понекад би само застао као да се нечега присећао, па опет продужавао и пушио. Уз њега су седели Станковић и ЈЉешњанин, унели му се у лице и слушали, примакли су се и дошљаци, сви су ћутали и гледали у њега.

— Аква! Аква! Аква, сињоре-е! — глас дављеника опет, али некако једва доприје.

Марко Мандић прекиде причу на пола речи, стисну усне и загледа се у црвене нити сијалице, а људи окренуше главе на другу страну да боље чују страшни вапај непознатог младића. За њих је сад он изгледао још страшнији и болнији; чуло се неколико уздаха дубоког сажаљења, неколико пригушених и полугласних протеста, а Јован Станковић ухвати пажљиво и пријатељски младог човека за руку изнад лакта.

— "Оћемо ли опет отпјевати ону твојуг — рече он и показа главом на ЈБешњанина. — Не... не треба! — насмеши се болно млади човек.

Опет је настало ћутање, али у кругу затвора, у другим одељењима и тамо у иследној канцеларији се чула нека живост. И глас петла је однекуд из Старе Вароши долетио, од Рибнице.

После кратког времена Станковић и ЈЉешњанин су се спремали да поново запевају и устрану се сашаптавали, али се врата неочекивано отворише и унутра уђоше двојица фашиста с тумачем, а на вратима остаде поручник и марешал карабинијера са групом наоружаних војника. Тумач, Далматинац, родом Талијан, и сам војник, којега је познавао и памтио цео затвор, држао је у рукама списак.

Ц + ђ