Naša književnost

546 Књижевност

амајлије и ореоле те расплакане молитве и под другим кровом да састављам и да растављам. Могао сам их задржати и под другим поднебљем, у неким јаснијим часовима, не под ударцима ветра него сунца: зазвучале би оне, верујем, у томе случају нешто друкчије, што би у поетском погледу било савршено без већег значаја, док би, измењене тако, као податак о једној личности, можда и претстављале извесну промену, али толико безначајну да је на овоме месту није требало ни поменути. Под другом светлошћу, У друге дане, пре или после те шптетота] - ноћи, те ноћи знамените, достојне пакосног смеха, те ноћи сличне толиким другим мојим празним и самим ноћима — у којима сам сатима свој крвоток слушао — сем што сам тада, у тој ноћи мартовској и париској, изгледао себи самцатији него икада, сав прокисао, седећи у постељи, с мокрим капутом на раменима, у тавном хотелу неком у улици Гизард, под неједнаким и кишним торњевима Сен-Силписа.

ж

Ритам те песмице — ја мислим туђ — носио сам одавно. И речи, и смисао ако га уопште има. Забележио сам их, те речи и тај ритам, сасвим произвољно баш у тој ноћи, а могао сам, верујем, да их, у нехату, оставим и тада незаписане. Могао сам, као и безбројно пута дотад, да их пропустим, што свакодневно чине толики људи на свету — нарочито млади — с можда сличним, можда различитим речима и незавршеним ритмовима. Покупио сам их у тој ноћи, на постељи, онако узгред, јер нисам, јер одиста нисам знао шта друго да чиним: болесна, мокра хладноћа давала ми није да се увучем у топле маглуштине сна; нисам имао шта да читам, ни новина, ни писама, ни књига; без друга да га разговарам, без жене да је волим... Очајно сам! Напуштен у граду под кишом која непрекидно лије — из црвене магле и ниских димова и с црних кровова, што ли толико, што непрекидно лије та киша, киша, киша ледена, од које с травом пролећном не клијам, него ме лукаво убија: — у улици Гизард, на мансарди, у најмањем собичку на свету, неподношљиво сам.

На грани ниједног гнезда, ниједне птице у гнезду, пукле ноћи без звезда!

Чекају мајке сина, дочекати их неће, однела их туђина.

Мајко, не пуштај сина са топлих својих груди!... Зашто се, болна, смешиш кад ти проходи дете2 Први пут жалосна буди!

У мокрој овој ноћи, док вијор небеса мете, сви те синови моле;

„Не пуштај, мајко, сина са топлих својих груди, доћи ти неће!“

ме .