Naša književnost

Позив на путовање 547

Сестро, затварај врата! Ако их отвориш широм, остала си без брата!

»

Далеки брате, о спремај само за сестру прстење да под ноћ мање плаче. О, дозивај оца, ако. те у сутону чује можда ће чекати јаче. А % Прокуни, сестро, огрлицу прву брат кад ти је шаље — груди нек ти изгоре! Мајко, до неба писни кад ти његове усне у сновима прозборе јер је отиш'о даље.

Затвори врата!

Не пуштај сина дуго са меког крила.

Не остављај ме сама!

Ниједан се вратио није. Доћи ти неће!

Мајко, ја идем, идем, јер, ево, спушта се тама. Ломе ме ове кише.

Ја даље не могу. Не умем више.

Откинуо се — ја не знам где и када — први звук ове песме. И с њим реч, мутава, ко зна која и чија. Сигурно не моја. .. Отпао је први звук и у њему реч можда док сам к'о дете Топчидером и Кошутњаком лутао, онда када сам јесен први пут видео — јесен је тога јутра, место љубичастих сенки лета, златне кругове опала лишћа око свакога стабла, испод свакога дрвета оставила; док сам покрај жутих касарна и скретница и кућа настањених, и кроз толике људе док сам пролазио пусто, и говоре њихове слушао, и њиховим се бунама бунио и мржњама њиховим мрзео, и њихове љубави, ах, никад, никад довољно нисам љубио; у некаквом окреченом шљиваку када је замагљени плод са отежалих грана од мога меког хода мукло у траву падао; док сам улицама у непознате градове, на појило туђих гласова и радости, ужурбано из своје самоће силазио, и даље, све даље док сам око свог родног прага кружио, зеленило и просторе дерао, ја не знам у којем се часу први звук ове песме у мој живот унео. Знам само озеблу ноћ када сам је целу, на хотелској постељи, склопио.