Naša književnost

550 Књижевност

казамате, у домовину која цвили, ове две железне пруге, које под возом тутње, сад равно воде.

И враћао сам се кући за слатком липом која прва на Врачару процвета и с кукавицом у срцу што песму своју кука, и јадовао сам с кишом која капље по крововима париским и по чемеру моје тек записане песме ромиња, с песмом коју сам саставио, у ноћи једној париској, под торњевима Сен-Силписа, кад су шумеле кише и тонули ветрови у мокре и чађаве даљине.

ж

Нисам је тражио, долазила је сама. Од прага чим се откинем, однекуд бане, па данима онда, на путу, не може да се смири... Наједном, у вагону, немиран сан је прене, пробуди, и она после, У лупи умора и гвожђа — преко ћуприја гласно и у тунелима мукло — кука ли кука: хтела би да се успава, да легне, да јој се макар на рамену туђем, под светиљком што и кад је свануло још чкиљи и трне, да јој се одмори, да се мало ослони та њена луда, унезверена, та стиснута њена глава. Или с травом — после плахе кише, која ме је под опалу стреју склонила — весели сеи пева, и на модром бистричком сокаку, између испране калдрме, подмлађена клија. У трави... 5

И свуда, свуда где је јутрос први пут пролећно небо догрануло...по озареним тишинама ... под оголелим шумама... с тек набубреним гранама и с травом мокром — на ситном овом сокаку, ту, преда мном, и по пољима далеким, простртим, без мене она, из земље мрке, каљаве, тек врхом загрејане, ниче и расте, и шири се и пробија. С пролећем ...

И на мору је са мном: сунце кад се мирно дигне, па стане с неба, одозго, да гледа Свети Стефан, да гледа и да надгледа — да ли је сваки камичак, и свака звер, и свака риба у провидноме мору и свака птица у небу на месту како треба, и свако зрно песка, и шум сваки, и маслине лист, и мрав... после оног младог и лудог ветра што је у једној јединој ноћи хтео сав свет да преокрене. На мору, које је топла киша у зору смирила...

Не тражим је, сама се јавља. Чујем је: то ме је она, с ветром, чекала иза ноћи.

Тиха, сва је тиха док сам на путу, у сновима, с Трифком Грабежом плаховиту Дрину, сву запењену, на чамцу прелазио, а птица је једна, птичица, на обали другој певала. Је ли да глас птице нисмо, ни ти ни ја, друже, дотад никада чули! Ко нас је, Грабежу, да ли нас је неко на другој страни, у земљи Босни, чекаог... Нисмо знали.

Затекао сам дозиве њене у речима једног сељака кога сам некада, у магли, на Јахорини срео. Међ' стаблима што сабласно стоје, ил оборена, усамљена, кисну и труну, сабласни и ми сами,

.