Naša književnost

након

Позив на путовање = 551

сами и непознати, стојимо сатима тако, ја и он, мокри и окисли. И киснемо и даље, и ми и шума, и висока, ретка трава, планинска. Са робије, по киши и по магли, он празном огњишту иде, и мрк је у овој магли горкој, тврд и непокорен, и горд што га тамница не уби, ни њега, ни све оне друге што остадоше за њиме тамо, у тами и чами да трају. Премеће он у руци неко мокро иверје, и дуго, дуго загледа комад јелове коре, а из њега, из те сенке јаке и постојане, наслоњене на смреку, бије у мирном сјају који пада по мени — врела његова жудња за ликом срећна човека. -

И опет се у мени јавља, у по гласа, моја песма далека док он, кораком крупним, кроз маглу, ка гладној касаби оде... А песма оста у мени — до ноћи. И кад се сасвим смркну, дуну наједном ветар, па се указа горе, нада мном и над планином, до на крај бела света — свод летњег звезданог неба.

Ах, докле досежу очи! Далеко. И греју се, греју високо, а песма моја ћути, дотрајала, ништавна, и нестаје, гине у мени... Уснула.

Витла се она високо док падам, сав изгруван од пута, у једну паланку крај мора, и читаво јутро с ластама модрим, под жутим небом Варне, витла се и цијуче, и тек у сумрак бежи, бежи а фијакер ме клати и носи друмом изнад збораног мора. Још бежи... Па је, видим, умакла је са једним псом, што се, кроз сунцокрете и врбе, низ баштованлуке по мраку, ка ивици Европе и ка олујном мору провлачи. Зашла је, изгубила се с тим псом у црноморску ноћ, пуну ветра.

Осветлила се, сва бела, и затрептала, ко пробуђена жеља, по завејаним крововима вагона, које смо на југу, усред пролећа, на постаји некој пустој, у беспућу и у модрини младог сванућа, изненада срели: између та два воза — један је из северних шума стигао — неко је с фењером ишао, а једна је девојка неког војника псовала. И у њеном гласу, тек расањеном, моја је песма певала.

У сумрак, над Србијом, с гавраном преплашеним, она унезверено лети и не зна где би од толиког снега, што је наједном пао, ама где би, где да слети, да стане. Завејани сви кровови, сви путеви и плотови. Сви пластови. Ниједне слободне гране...

Нема је... Нема је док слушам прашку децу како се радосна смеју на улици Мале стране.

Нема је. А онда, одједном, испод барокног портала, на пут ми стане. 3%

До