Naša književnost

МЕ а

| | 1 | |

Наша стара лирика 567

во оригинални. Те црте су још видније у песничкој прози. Јефимијин чапис на покрову Лазаревом, крај свих стилских и других блискости са сличним грчким творевинама тога времена, оригиналан је, јер га прожима велика емоција и лични тон песников.

Узмимо, на пример, две средишне строфе ове песме..

Прва гласи: „Ако си и отишао из живота овога, тугу и бољке чеда својих знаш, а као мученик слободу имаш пред Господом. Преклони колена твоја ка Господу, који те је венчао мучења венцем, проси да драга ти чеда богоугодно проводе у добру дуговечни живот, моли да вера православна богато стоји у отачаству ти; проси да победилац Бог да победу драгим ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и невидљивим непријатељима, јер, ако примимо помоћ од Бога, теби ћемо хвалу и захвалност одати.“

У овој строфи несумљиво је могло поштогод одјекнути из каквога грчкога узора, али је стилу дат такав лични полет, да се ту осећа сва стргпња и сав печал наш после Косова.

Исто тако и у другој строфи инвокација светаца можда је пренесена са грчког, али помен Стефана и Вука и овде потире помисао на директну узајмицу: „Сабери збор својих сабеседника, светих мусеника, и са свима помоли се Богу који те је прославио; јави Ђорђу, покрени Димитрија, увери оба Теодора, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севастиских не остави, јер у знаку њихова мучеништва војују драга ти чеда, кнез Стефан и Вук, те моли да им се да од Бога помоћи.“

После тога настаје поента у којој Јефимија говори о себи. Та поента је врло лепа и, верујемо, сасвим оригинална. Она је доказ правог књижевног дара Јефимијиног и њеног смисла за стил. Пошто је дала две ванредно добре реченице, дуге као готово све реченице у списима тога времена, она виртуозно завршава своју похвалу непосредним обраћањем кнезу Лазару једном кратком реченицом, скоро усликом: „Јефимија усрдно приноси ово теби, о Свети“.

Испитујући колико су дела старе књижевности и поезије оригинална, можемо мирно рећи да су она у Срба оригиналнија него што је доба, у коме су писана, то захтевало. То је било време кад се уствари није чинила разлика између ствараоца, преводиоца и преписивача; сви су они били врло цењени књижевни радници, јер је подвиг био написати још један рукопис или још једну књигу, а није било важно да ли су они ново дело. Отуда су и најбољи и највећи наши писци преписивали дословно из туђих или својих ранијих дела читаве странице, ако би им то затребало. Ипак, може се наћи низ дела која су оригинална, јер је стара српска књижевност била много развијенија него хрватска на пример, а у понечем, у биографијама, похвалама, историским списима, премашује чак и бугарску која је богата, но много мање оригинална него стара српска литература.

Али опет понављамо да овде није важно инсистирати на одвајању пренесенога од створенога, јер се једно прелива у друго и новоа: |