Naša književnost

НА КАНТАРСКИМ КУКАМА

У оној крајњој самици у приземљу, до дворишта, лежи сељак с којим ни саме усташе не знају шта да ураде: не признаје да је радио за партизане, а логорник не стиже да с њим поступи на неки свој начин, какб је првих дана обећао. Тако затвореник остаје пострани, као болесник за кога још није нађен прави лијек.

А у затвор је још љетос доспио. _

Петорица усташа, који су се једног дана, пред подне, враћали из бункера сазидана уз мост на обали Сане, сиђу с цесте у њиву да наберу младих кукуруза за печење и наиђу иза ограде на човјека који је плео корпу од врбова прућа. Упитају га ко је и одакле, овај им се каже: Мијо Кесић из Волара, села удаљеног одатле око десет километара. Каже им одмах да горе у Волару нема врбова прућа, а он се уз тежаклук бави и плетењем корпи. Један усташа подигне стару шарену торбицу која је лежала на земљи поред корпара, отвори је и нађе унутра комадић кукурузна хљеба и грумел сира замотан у лист од бундеве — ништа сумњиво.

Нагрижен невјерицом, усташа претресе Мију и из џепова му извади паклић Раме, шибицу, невјешто зашиљену оловчицу и једну биљежницу чије су прве стране биле чисте, а једна од унутрашњих ишарана кратким усправним цртицама тако да је личила на неки "рабош.

— А овог Говори!

— То ја пишем корпе, колико кад оплетем.

Мијо је то рекао без размишљања и сасвим прибрано, као онај коме су сви рачуни чисти и који нема чега да се боји. Али усташе дођу до другог: те цртице не могу бити ништа друго до колоне њихове и њемачке војске која пролази друмом и која се одавде иза ограде добро види и лако броји. Подијељене су на неједнаке групе — бојне и сатније, а овај вјероватно зна и које цртице значе топове и тенкове. Корпар је у служби партизана, друкчије. није.

— Тај си, дакле.

— Корпе ја, људи, плетем.

— Плетеш и нас уходиш. По носу ти се види да си њи'ов, по одијелу, свему.