Naša književnost

ои рини

давана драидимина ма

|

>

На кантарским кукама 6 571

Мијо је имао на себи кратак црн капут и црне панталоне, на ногама опанке, а на глави сламни шешир са широким ободом. Бркови му жути и нагоре узвијени као рогови. .

Један усташа зађе му за леђа и пушком га удари право по прегибима иза кољена тако да се корпар натрашке сруши на пруће, а други му прискочи с ножем који је с обје стране имао сјечиво и упита своје:

— Шта велите»

— Можеш, ако ћеш га ти покопати.

— ЈЉешину прекрити овим прућем.

Најзад одлуче да га догнају у варош и затворе.

Над њивама је трептала јара, а дрвеће поред друма бијелило се од прашине. У кукурузима, с лијеве стране цесте, јавио се оштар и кратак звиждук, други му одговорио из шипражја поред Сане и над друмом се опет склопила она завјереничка тишина у којој се човјеку чини да му ни земља под ногама добро не мисли.

Варошица ћутала.

У Сарића авлији сушило се рубље, а на угнутој клупи испред Златкине кафане лежао стари Хамид и улици показивао своју искрпљену стражњину. Усташе су ту застале и један ударио ногом у клупу тако да је Хамид скочио и збуњено се почешао испод пазуха.

·_ — Стари, познајеш ли ти овог брку»

— Јок, никад с њим нијесам им'о посла.

— А шта је твој пос'о2

— Поправљам амбреле, али сад није моја сезона.

Кад су већ били пошли, усташа се вратио и унио Хамиду у лице:

— Како, како то сад није твоја сезона»

Стари је зијевнуо:

— Нема кише, па нико не мисли на амбреле.

Иза Јевтића куће залајао је пас, али неко га је одмах ућуткао. Једна жена журно је превела дијете преко улице.

Двојица усташа у стопу су прашињала за Мијом, а остали су били мало заостали. Један од ових заосталих, заставник по чину, за себе је мрмљао:

— Све ово треба покупити па на фронту, нек виде како је тамо. Старо, младо, све.

У затвору, под ударцима које је добијао у трбух и на најосјетљивије мјесто између ногу, Мијо се савијао, грчио, а кад би се исправио, погледао је час у двојицу усташа који су га наизмјенице тукли, час у логорниковог замјеника Анту Маројевића у чијој је канцеларији увече саслушаван. Нијесу га питали да ли је обавјештавао партизане о војсци која пролази санском цестом, него која | се бригада налази у Волару, ко јој је комесар, а ко командант, а он им је као и првог дана одговарао:

— Корпе ја, људи, плетем.

Седме вечери у замјениковој канцеларији нашао се и сам логорник Матија Камбер. Док су Мију тукли, он је за столом читао „Хр-