Naša književnost

592 Књижевност

Напусти говорницу, на којој га замени један други, сувоњави човек средњег доба, обријане главе и са дугим ожиљком над ухом. Гледао је по тргу, у црну масу народа. На лицима је титрао отсјај буктиња. Отвори уста да проговори. Затвори их опет, обори главу и стаде плакати. Неспособан да говори, посрћући се вратио на своје место међу ухапшене. Један млади хапшеник иступи. Подиже браду и викну: „Шта да човек ради, када властити командант предводи у пљачкању» Нисам мислио на пљачкање, док нисам видео наше команданте. Не бих пљачкао. Да су забранили, престао бих.“

„Пачавро!“ чу се бесни глас из војске.

Један други ухапшеник иступи после њега и рече да је раније увек слушао Ванга и Јиана, који су увек пљачкали. Слути да му то лежи у крви и да му нема више спасења,

Тада иступи један врло високи, витки човек. „Нисмо право радили и заслужили смо казну“, рекао је. „Стрељајте нас, јер смо рђаво поступали. Наши команданти су почели. А ми смо као овце пошли за њима.“

Док су један за другим иступали, у гомили су се чуле узбуђене речи и препирке. Најзад иступи један командир чете и бесно повика: „Све сте нам узели — шта ћете још» Каква је ово војска уопште Красна је то војска!“

Из збора одговорише бесни узвици.

Најзад из редова хапшеника нико више није излазио. Док је још збор стајао у очекивању, степеницама приђе једна стара жена са повезаним ногама, вукући једну млађу девојку за собом. Девојка је плакала и скривала лице у скуте своје одеће, Пред девојком Чу Чанг, женом Чу Деа, постави је и викну пискавим гласом:

„Речено нам је да си ти жена која се бори за сиромашне. Називају те револуционарком ... Поносиш се својим великим ногама и својом кратком косом, поносиш се црном пушком о свом појасу. Зашто дозвољаваш да ваши људи обешчасте кћер једне сироте жене, тако да се она више не усуђује подићи главу“

Збор се усталаса, као да је снажни ветар затресао шуму.

Мао Це Тунг, два црвена команданта и девојка Чу Ченг по(еше да говоре у исти мах. Људи су видели како су жену и кћер водили поред хапшеника. Пред једним човеком жена застаде и натера девојку да му погледа у лице. „Да, то је он“, рече девојка и опет сакри лице. -

Сада је ред био на становништву Јунгсина да изрече пресуду Први иступи један човечуљак у прљавој памучној одећи. Заузе позу и поче:

„ја, Ло Минг Ју, имам само једну малу продавницу млека од соје у Пајпингшкој улици. У целом Јунгсину нема бољег млека од (6 тен Тан и

„Шта нам ту причаш да продајеш млеко од сојер“ викну један нестрпљиви глас.