Naša književnost

прим

ов

дин ан

„лесе

Балада о Седам мостова 593

„Не — хтео бих следеће рећи — војници дођоше и рекоше ми: „Овамо и последњи новчић“ Дао сам им осам долара и тридесет седам цента, које сам крио под лонцем за млеко од соје. Ако ми велики генерали врате осам долара и тридесет седам цента, војници могу бити ослобођени...“

Човечуљак сиђе низ степенице. Глава му се вртела од првог јавног говора.

Један старац у искрпљеним и избледелим панталонама и кратком капуту узе реч: „Моје скромно име је Хеианг Џен Чун. Као што сви знате, ткач сам. Кад сам био млад, био сам војник, јер ми је породица била сиромашна и требала новаца. Као војник, пљачкао сам. То је био обичај код војника који су служили генерала. А сада долази ова војска, која се назива револуционарном војском, и пљачка народ, исто онако као што су то радили генерали. Рекли сте нам да ћете стрељати пљачкаше, ако то затражимо. Али ја кажем не, не чините то.' Али стрељајте вође, који су у пљачкању предводили. Они су злочинци! Оставите војнике да се покају за своја рђава дела и онда опет послуже народу. Али нека човек Који је обешчастио сироту девојку испашта за свој злочин. Иначе ће девојка од срама скочити у бунар.“

Праћен усклицима и одобравањем, старац је сишао низ степенице. За њим ступи на говорницу један младић, заваривач метала. „Много би крви стало, када би их све стрељали“, поче разумно. „Ми, народ, нећемо освету. Црвена војска треба да људима врати украђене ствари. Војска мора показати да је револуционарна војска и да се војници придржавају њених прописа. Али за злочин су одговорни командири чета. Оставите војнике да живе и да се покају.

У том смислу говорили су сви и придруживали се предлогу ткача и заваривача метала.

Тада дође до коначног гласања. Сви који су били за ослобођење војника, без командира чета, дизали су руку. Ухапшени видеше шуму руку око себе. Некима заблисташе сузе у очима.

нда: смрт командирима четаг Опет шума руку.

Смрт насилнику над девојком> Опет се све руке дигоше,

Одмах је упућено једно одељење. Оно одведе шест осуђених са збора. Гомила је ћутке чекала док није чула далеке пуцње. Шест бандита, осуђених од народа, платило је животом прекршај војничких прописа.

Црвени војници су стајали и ћутали. Тежак терет лежао је на њиховим душама. Већина их је гласала за смрт, али сенка првог извршења пресуде у. црвеној војсци притискала их је. После великих победа, дан се је ужасно завршио.

Тек у прве јутарње часове разишао се збор. Становници су прилазили војницима и говорили им: „У мојој скромној кући места је за петорицу, ако хоћете да спавате на земљи. Даћемо вам