Naša književnost

596 - Књижевност

Следећег дана, црвени су још само четрдесет лиа од бедема Киана. Са једног брежуљка, команданти догледима виде град.

Опијени победом, срца очврслих од мржње на тлачитеље, црвени војници и сељаци кличу: |

„Доле Киан, смрт земљопоседницима и генералима! Киан мора пре тридесетог маја бити наш!“

Тридесети мај: мађиски знак на крвавим странама кинеске историје, дан у коме су, три године раније, империјалисти из Шангаја извршили покољ кинеских радника и студената, који су протестовали против извршења смртне казне над њиховим друговима. Сада су империјалисти и куоминтанг уједињени стајали раме уз раме и за себе узимали право да кољу цели кинески народ. „Киан мора пасти пре тридесетог маја!“

Али из Киана су долазили обавештајци и гласници Комунистичке партије са вестима да су се нови многсбројни одреди белих трупа у Нанчангу укрцали у топовњаче. Град је пун трупа, да прсне. У граду је проглашено опсадно стање, на улицама се пуца на раднике и сељаке. Становништво није спремно за устанак. Топовњаче на рекама очекују прилазак црвених трупа. Странци и мисионари су грозничаво ужурбани а свеже беле трупе окупљају се у хиљадама против војске црвених. Киан је сада неосвојив, упозоравали су обавештајци и гласници Комунистичке партије. Напад би се завршио поразом.

Црвени официрски кор се саветовао и одлучио се на отступање у утврђења на бреговима. Пораз би деморалисао масе. Губици црвене војске били би исувише велики. Војска није била још довољно јака, да у бици на отвореном пољу одмери своје снаге са белима ч да освоји град утврђен јаким бедемима, уз то још и на другој обали широке реке.

Опасно је било наредити отступање војсци црвених и хиљадама сељака, који су горели у мржњи и одушевљењу и били опијени победама. Па ипак, наређење је морало бити дано и изведено.

Наређење је објављенф и образложено. Команданти изјавише да црвена војска мсра бити дисциплинована, да мора ићи за вођама које је сама изабрала и имати повгрење у њихово војничко расуђивање. Отступање је неопходно потребно.

Па ипак, наста опште запрепашћење. Међу сељацима чули су се жестоки, срдити протести.

„Киан је тако близу, да га можемо видети!“ викали су. „Погледајте — ту је пред нама.“

За њих је Киан претстављао: дебеле земљопоседнике, зајмодавце, трговце опиумом и куоминтаншке генерале, синове власника земље и трговаца. Киан је претстављао све оно што су они мрзели, што их је пљачкало и тлачило, што их је чинило робовима. Пргтећи дигоше копља и секире према Киану. Уједињеним масама ништа није немогуће.