Naša književnost

лирици оу сабља пе иван"

У

! Балада о Седам мостова ; 595

Али, сећање на раније поразе и на бесомучан начин борбе црвених онеспокојавало их је и није дозвољавало да се учврсти осећање сигурности. А њихови новопридошли другови подругљиво су говорили, да су црвени ипак само бандити, који ће ускоро отићи сенима својих предака. Мисао на огромну премоћ уљуљкивали их је у сигурности. Наједном — били су већ у средини“ долине — као да огањ плану из земље. Долазио је са свих страна, са стена, из жбунова, са хумки земље. Иза сваког камена, сваког блока стенг, пуцало је. Бесни повици: „Доле са њима, побите их!“ Туча оштрог камења прштала је кроз ваздух. Ненаоружани сељаци упадали су у борбу. Црвене сељачке џиде зујале су. Це Мај, жена, командант гвозденог сељачког батаљона из Јужног Хунана, у метежу биткг, наређивала је својој чети да плени пушке и да заробљенике и рањенике извлачи из борбе. Окупљала је своје људе око себе и непрестано нападала. Неустрашиво је јуришала на непријатељске топове. Уска стаза крви сливала јој се низ мишицу, али она је осећала само лаку опекотину.

Напад је трајао једва један сат. Када је зора почела да свиће бели су осетили да су немоћни пред сабластима које су четама избијале из земље, пред огњем који није престајао. Ужас их обузе. Пробише пут кроз метеж, очајнички се борећи против таласа људских тела у непрестаном налету.

Као црни облаци, пуни претње, надирали су црвени. Бели су лежали, мртви и рањени, на хиљаде, разбацани по долини. Лежалн су као стабљике пиринча, оборене српом жетеоца. Црвени су гонили непријатеља који је отступао. Била је то сада борба за оружје. Сељачки војници бацали су џиде, наоружавали се пушкама. Отимали су заробљеницима, мртвацима и рањеницима пушке из руку, реденике са тела. Многи нису умели пуцати. Натицали су бајонете и тако су се бацали на непријатеља. Оружје империјалиста прелазило је из руку куоминтанга у руке народа. „Сваки мора бити спреман да за пушку жртвује живот“, рекао је Чу Де. У овој борби било је лакше. Додуше, многи су нашли смрт, али заплењене пушке ишле су на хиљаде.

Онда се потпуно разданило. Бели су бежали, још увек гоњени црвенима. Битка се преносила у правцу града Јунгјанга. Бели се више нису заустављали. Одреди градске посаде били су побегли.

Црвени заузеше град и оставише страже, да дају упутства станов-

ништву како да само организује заштиту и одбрану. Онда кренуше даље.

Исцрпљено посрћу бели кроз ноћ, бране се још само појединачно. Следећег јутра, укопавају се на обали једне реке која се рачва, узимају из села све џунке и сампане до којих могу доћи. Сатима и сатима, њихови митраљези са опкопа бљују смртоносну ватру, док од прегрејаности цеви не попрскају. У хиљадама војници броде низ реку, њихове џунке дубоко улежу у воду. Тела рањених и утопљених носи струја ка Киану.