Naša književnost

ПОЗ ОТРНИ НЕНИ СТРЕЛЕ Д

„ИЗБИРАЧИЦА“ КОСТЕ ТРИФКОВИЋА

Од Трифковићеве „Избирачице“, врло кратке шаљиве игре с певањем, млади режисери Народног позоришта: Софија Јовановић и Мирослав Дедић, направили су веселу комедију са певањем и игром за пело позоришно вече. Да би Трифковићев комад, у коме има мало текста и нешто оскудне радње, испунио бар минимално време редовне позоришне претставе, режија се користила свим могућним средствима која сценској техници стоје на расположењу за такве прилике. У комаду је било оног мутавог мувања по сцени, кад се намештају и размештају столови и столице, доноси и износи цвеће, поздравља и клања при доласку и одласку, цвркута птица, обилатог певања: појединачног, у два гласа, хорског и са пратњом гитаре, аплауза и понављања да саро а! Бпе, и да се режија још сетила да потенцира лалински начин говора, „Избирачица“ би сигурно још више добила у — трајању. Тако је у претстави било много чега више него у комаду, а мање од оног чега је требало да буде — благе и поучне критике извесних нарави војвођанског грађанског друштва седамдесетих година прошлога века.

Редитељи, Софија Јовановић и Мирослав Дедић, којима је ово прва самостална режија у Народном позоришту, имали су своју концепцију комада и своју идеју његове сценске реализације што им, с обзиром да су доскора радили са старијим режисерима и под њиховом контролом, свакако треба признати као заслугу, а што је, само по себи, могло да претставља и пријатно освежење за нашу позоришну публику, помало већ заморену и засићену једноличним, тешким и академским сценским реализацијама наше режије. Концепција комада, од које је режија пошла, била је скромна — скромнија од оне коју је Грифковић имао кад је комад писао — и циљ јој је био да покаже како се омладина забављала и како је водила љубав у време кад су наше старамајке биле младе. Да би то остварила режија се трудила да целој претстави даде известан старовремски стилизован оквир, нешто од симпатичног, сентименталног шарма једног старог породичног албума. Треба признати да је тај свој план режија умела ла спроведе доследно, од почетка до краја претставе, од лаке жуте сликане завесе до завршне игре на крају трећег чина; да је при том показала довољно укуса и мере те претстава, и поред многог и сувишног певања и игре, није отишла у јевтини водвиљ или лаку оперету иако је, баш овој последњој, била на махове врло близу; да је претстава све време била жива и да је одисала извесном свежином младости. У оквиру овакве поставке, осим неких мањих омашки са реквизитима, декором и распоредом глумаца, режија је учинила и једну крупнију