Naša književnost

Позоришни преглед 599

грешку. Стилизујући исувише игру, говор, костиме и декор, и у тежњи за сјајем и блеском, режија је сасвим пренебрегла средину у којој је комад никао и коју је сликао. Војвођанска средина наговештена је само местимично начином говора Соколовића (Јован Гец) и његове жене Јеце (Лепосава Петровић); декор, костими, држање и игра глумаца, потсећали су међутим више на „Бидермајер“ и „стари Беч“ („АН Мјеп“) доводећи претставу у опасну близину познате оперете „Три девојчице“, а женски костими још су и мало модернизовани са очигледном тежњом да се свиде, да истакну младе глумице, што све приличи ревији моде, а бар до сад је било страно нашим позориштима.

Међутим, цела режиска концепција „Избирачице“ је за критику, њено сценско остварење такође, а за дискусију је да ли је баш Народно позориште погодно место за експерименте ове врсте. Јер, ма колико да се ради о младим режисерима и о потреби да се наша позорница ослободи извесних шема које је спутавају у њеном стваралачком раду и замаху, оваква претстава ипак обвезује и Народно позориште које није драмски студио, а приказивање младости наших старамајки свакако није довољан повод који би оправдао обнову Трифковићеве „Избирачице“ и није довољан разлог да је Народно позориште постави на своју сцену, тим пре што је овакво тумачење „Избирачице“ значило, ако не изневеравање писца, а оно свакако умањивање његове вредности, и то баш у прилици када је поновним постављањем његових комада на нашу сцену требало доказивати њихову вредност и могућност да се на нашој сцени и задрже.

Трифковићу је, међутим, режија требало да укаже нарочиту пажњу и то не само због извесних квалитета његових дела већ исто толико и због недостатака и слабости његових комада. Он је био драмски писац свега четири године, од тридесетипрве до тридесетипете када је умро, и тек на почетку свог књижевног стварања кад није ни могао да покаже пуну меру својих књижевних могућности. Десетак кратких позоришних комада, колико их је у свему написао, претстављали су уствари његове прве литерарне покушаје које је и он сам скромно називао драматима, драмолетима и играма. Он их је писао у Новом Саду седамдесетих година прошлог века, кад су већ прохујале буре 1848 н замрли њени одјеци, у време извесног политичког затишја и просперитета војвођанског грађанског друштва, као јавни бележник и адвокат који је, за свега једну годину или две, колико је провео у наутичкој школи, путујући по Јадранском и Црном Мору, изживео своје романтичне снове прве младости, да би се усталио у Новом Саду и помирио са мирним животом обичног грађанина. Међутим, иако није имао „ни памети, ни дубине, ни озбиљности Јована Ст. Поповића“ (Скерлић), ипак му је остало нешто немирна духа док се решио да пише позоришне комаде, а као човек који је видео нешто света, могао је бар толико да се издигне над новосадско друштво оног времена да би могао да сагледа неке његове недостатке и смешне стране, да их наслика, па и критикује. У „Француско—Пруском рату“, шаљивој игри у једном чину, наругао се кафанским стратезима, у другим — „Честитам“ и „Љубавном писмо“ — показао је извесне лажне и смешне стране брака, у „Избирачици“ размажену девојку која тероризира породицу и околину, а у тој веселој игри режија може да нађе и основе за критику омладинаца који се одрођавају и „немчају“ (Штанцика), симпатије за романтичне љубавнике (Бранко и Савета), лекције о скромности (,„избирач нађе отирач“), и поуке слабим и меким родитељима (Соколовић и његова жена).

6»