Naša književnost

600

Књижевност

Најзад, и поред свих њихових слабости, Трифковићеве комедије, а „Избирачица“ нарочито, пружају могућност режисеру, који би се више позабавио фиксирањем локалне боје и атмосфере комада, да прикаже слику нашег војвођанског грађађанског друштва са краја прошлог века, његове нарави и карактере.

Режији, понесеној сопственом идејом, до свега тога није било толико стало и уместо да танки књижевни и драмски материјал „Избирачице“ што више користи и згусне (као што је то рађено са три српске комедије у Народном позоришту и Стеријином „Женидбом и удадбом“ у Југословенском драмском позоришту), како би помогла писцу да каже оно што је остало недоречено, она је из комада узела само оно што је њој требало и, развлачећи га на цело позоришно вече, довела га у положај да испољи све своје слабости. Кости Трифковићу режија на тај начин сигурно није учинила услугу и пре би се могло рећи да се баш у вези са овом претставом поставило питање докле треба ићи са обновом наших старијих писаца и није ли баш Трифковићева „Избирачица“ граница на којој се Народно позориште требало уставити.

Нада Касапић у главној улози уложила је много напора да би од Малчике, коју је режија нејасно поставила, направила неки целовит и жив лик. Она се борила храбро, користећи се свим изражајним средствима која су јој стајала на расположењу, да би се најзад заморила у трећем чину. Њена Малчика, међутим, није била размажена и уображена имућнија новосадска удавача, већ лепа, окретна госпођица за коју најзад није јасно зашто је морала да се уда за најгору прилику.

Олга Скригин играла је Савету са рутином али солидно, Јован Гец и Лепосава Петровић Соколовића и Јецу, његову жену, без много труда и удубљивања. Љубица Ковић (Милица) и Михајло Паскаљевић (Тошица) дали су врло живе и рељефне ликове. Миодраг Лазаревић, који је лепо почео у „Сирану“, овде је био блед.

У Ерих КОШ