Naša književnost

ХРОНИКА ЗАРОБЉЕНИЧКОГ ЛОГОРА

Кроз логор иде вечити разговор:

— Зато смо пропали, зато смо пропали и зато смо пропали...

Збиља, па зашто смо ми пропали „ _ Капетана Тозу Милчића немојте питати. Не зато што је резерва. Него, брате, што није био на таквом месту да би могао знати. Јес да је био шеф менаже команданта Ш Армије, али шта је то њему вредело кад му генерал већ другог дана рата побегао, па Тоза морао да јури за њим са некаквим, сад већ историским, печеним јагањцима које му био за ручак спремио; да јури за њим од Скопља до Косовске Митровице. И тако намрзо тенерала, па никако да му опрости и стално о томе прича.

Да ми питамо потпуковника Столе Милетића. Потпуковник Столе је адвокат по професији. Отуд тамо негде из Поморавља. Истраживање материјалне истине је његов свакодневни хлебац, та он је на том послу остарио! Човек има искуства и, што је још важније, има хоризонт. А онда, није нека фантазија, већ сув реалиста: што јест — јест, што није — није. А воли да прича... УЗ чашу вина, уз кафу, па и без тих реквизита. Њему је главно да га друштво пажљиво слуша.

— Дакле, како је то било, г. Милетићу:

Висок, крупан, мрке пути, просед, чапкунског погледа, сав му живот прошао у некаквим вратоломијама, љубавне или адвокатске, или адвокатске и љубавне природе, вратоломијама у којима је увек он умео друге да надмудри и да им доскочи,; усто још и „Солунац“, и домаћин, и радикал. Ево како је он то схватио и запамтио:

— Прво је био кркљанац...

У Скопљу, наиме. Тамо је он био аудитор у Команди Ш Армиске области.

— Добро, г. потпуковниче. А пре тога кркљанца, шта је пре тога билог |

— Је л' пре тога — Потпуковник се чеше по носу уз израз негодовања. Не воли ти он те упадице, па као да се предомишља да ли да прича. Јер он има свој начин излагања. И ту је некако у почетку свега — тај кркљанац. Као оно у Библији: „Најпре је био хаос“. Уосталом, ево шта је пре тога било:

радиом рама