Naša književnost

106 __е• Књижевност

Догодило се то тамо негде код Ужица, у Пожези, шта ли. Г. Столе нашао путем некаквог коња без господара. Тако: био коњ без господара, а Столе га узјахао, па терај! А онда стигао у ту варошицу да заноћи у некаквој мејани, а коња — у шталу. Кад изјутра да пође, а коња ни од корова! Нестао, па — бог! Праска потпуковник, виче, љути се, прети, потеже револвер, целу Пожегу на главу дигао — све узалуд. Ајде, онда пред власт. А кад они стали да испитују: те, не знам, је ли то био коњ или кобила, па какве длаке, па каквог репа, као да смо усред мира па да човек има времена и воље да толико загледа једног коња! Па да су му барем једну реч утехе дали, већ, намћори једни, санкционисали крађу, па му чак и запретили!..

Али не оста им, вала, ни Столе дужан!.. Непристрасан и правичан, како га Бог дао, одреза Столе и Србима њихово:

— Море, Србин ли је — боље да га нема!

— Ау, мајкице! — завапи Тоза. — Ама и Срби ли, г. потпуковниче2 Па кој ће ни остане, ако бога знате7

— Ко ће да нам остане2 — захуктао се Столе, па ко да га заустави! А-онда, он је радикал и државотворац:

=— Не пита се то, — вели. — Ништа се то мене не тиче. Главно је да ми имамо чисту ситуацију. Па ми смо, зато и пропали што нисмо имали чисту ситуацију. Ето, зато смо пропали! — закључује г. Столе, а лице му дошло одлучно, важно, строго, намргођено, па ту чин, звање, године — ко сме да стане да му знање оспориг2

Ко смег

У тој мучној ситуацији чика Този паде на ум да спасе барем своје Лебанчане и Лесковчане: —

— Ће ми оставите ли барем моје Лебане и мој Лесковац; распитује он скромно. — Ми смо све радикали, — убеђује он даље и моли: — За мој љубов да ги оставите!..

Али лоше је среће, јер Столе је неподмитљив и неумитан:

— Баш сте ви најгоре ћифте! — пресуђује му и окреће му презриво леђа, праћен добацивањима и смехом свих присутних.

И тако, велико питање остаје ипак без правоваљаног одговора. А онда, треба мало и предахнути. Имају кад, биће времена за то. Све је разгалило ово Тозино поштено заузимање да треба некако да спасе своје земљаке од ове Столетове неумитности и помора; и то уноси мало веселости у атмосферу опште утучености, од које су сви као смлаћени.

Али, ево праве, добре разоноде: посета папског изасланика. Дошао да им донесе реч утехе и обрадује их милодарима: дуваном и сликама светога Оца. Разделио им дарове, а потом одржао пригодно, врло потресно слово. Све у свему, јако је навијао за царство небеско. Из петних жила запео да их убеди како сад могу да се сматрају срећним што им се, ето, указала прилика да