Naša književnost

108 Књижевлост

говорити са њим, и тако клоне га се баш као и он њих што се клони.

Колају приче о петој колони. Па сви као окужени. И овде, кад су већ између бодљикавих жица. Напатиле се клице, загадиле ти, невидљиве, крв и сваку честицу, шире трулеж и смрад, и све у гној претварају. И знаш: све ти узалуд, изгубљен си овако или онако, изгубљен у сваком случају.

А овога сад излучили из организма, па га у далеком кругу обилазе. Још му моћ осећају и не знају какво ли их још зло и несрећа може постићи. И ни из кога да проговори мржња, ни жеђ за осветом, ни очај упропашћеног и унесрећеног. У потсвести свију њих је једно те исто: још није дошло време томе, и задуго још неће. Ни мислити на то!..

Али кад су се после оне церемоније, тог „парастоса“, разилазили у шаторе, опазио чика Тоза одједном Томца тик поред себе, и сад му се није дало да му не рекне коју:

— Не могу ви искажем колко ме је мило, господине пуковниче!... Бре, кој се надао свој рођен парастос да чујем и да виз дим!.. Треба да ви се честита, богами, треба да ви се честита!.. Ја се све питам куде се само досетисте за тај парастас!.. — Па како је Томац свеједнако ћутао, тражећи ваљда да се снађе шта тај непознат човек хоће од њега, овај је наставио: — Ако-де, ако... Тој си је такој... Чим се једна работа започне, ваља и да се доврши... Такој је домаћински, видиш... Сад се ја надам и четерес' дана ће ни давате... Тој никако да не заборавите! Само гледајте даћа да не испадне толико сиротињска.

Пуковник међутим и даље слуша, гледа и слуша, бечи се и врти главом, и не зна, никако не може да схвати шта то овај човек хоће од њега и како се крај њега створио. Звера тако у њега, а онда, као да се сетио свога задатка да и тога дана има да учини толико и толико корака у свом замишљеном кавезу, нагло му окрете леђа, не удостојивши га ни словца одговора, зма ви једног јединог погледа више. Е

А Тоза за њим, уз свој осмејак и свој поглед:

— Ама, пође ли си7.. А ја реко' да си мало пооратимо!..

Хтео да се поразговори мало чика Тоза, а имао би о чему, само ето; није му се дало. Логору, међутим, и ово пружило доста хране за распредање, а у машти њиховој слика о петоколонашу добила још мало рељефа, а са тим и велика, вечита повест о томе зашто смо пропали — коју страницу више.

И тако, сваки дан коју страницу више.

Зато смо пропали, зато смо пропали и зато смо пропали...

Пропали смо ти, брате, зато што је овај Јеврејин, Шварц... Редов-ђак и рабинер, Шварц, произвео је себе за капетана. Душе ваља, није он то тек онако, баш без икаквог законског основа учинио. Јер постоји та Женевска конвенција, та или нека друга, и према овој једном свештеном лицу следује ранг капетана. То