Naša književnost

110 Е - Књижевност

блемима и својом савешћу. Може бити да се и замислио над том и таквом правдом. И насмејао им се ваљда у себи због толике кратковидости, шта ли! Шта му можеш: тај прст пред носем смета виду и понеко не може очи од њега да одвоји...

—- Зато смо пропали, зато смо пропали и зато смо пропали.

И због Шварца смо пропали. Али Шварцу смо се барем и осветили. Но, па то је већ нешто. Просто осећаш да ти је у грудима некако друкчије, лакше... Као да си зло у сам корен погодио и да си последњи праузрок пропасти пронашао... Барем за тај дан... Барем за тај сат...

А онда се ипак показало да има још један. Их, па како се нисмо одмах сетили!.. |

—- Зато смо пропали, зато смо пропали и зато смо пропали. Море, да смо само пропали!.. Али ми смо сеи распали!..

Једног дана стиже заповест да се заробљеници изјасне с ким су и за кога су. Као дошао час слободног опредељења народа, па и до њих тамо, иза бодљикавих жица. Слободно самоопредељење: без кундака и без жандара, без пресије и наговарања. Ништа од свега тога. Тек само једно мало објашњење уз ствар: да ће Срби остати у заробљеништву, док ће сви остали бити послати кућама. Сва је разлика била у томе. :

Па сад, кад је већ така и така ствар, шта му можеш! Спочетка ти то изгледа чак сасвим природно и сасвим логично. Србин је Србин, Хрват је Хрват, Словенац је Словенац. И Румун — Румун, и Мађар — Мађар, и Бугарин — Бугарин. Васа Попов рекао да је Војвођанин — и тако се одужио савести — али пошто Талијани тај народ нису нашли у списку признатих народа, он се покорио судбини и рекао да је — Мађар. Билои запетљанијих случајева, као оно са поручником Стаменковићем, који се родио у Мађарској, отац му био из Битоља, а он сам „надлежан“ у Вараждину, те тако није био ни обичан Хрват, ни православни Хрват, већ — Србин. И лепо му Талијани доказивали да није, али нису му могли доказати, те оста Србином.

И док се тамо, под једним шатором, то отаљава, духови постају све раздраженији:

— Нека смо пропали, само да се нисмо распали!..

Ено их: свађају се, грде се, псују. Ударила крв у главу. Капетан Паја, коме су оно нашли канту масти у пртљагу, па му је

одузели за логорску менажу, сетио се да су му дједови били Црногорци, па премда Чачанин, проглашава и себе за Црногорца.

— Их, пасји сине, никоговићу од никоговића! — згражава се над њим мајор Булатовић, — нећемо ми изрода међу нас!

Па само што се за гушу нису дохватили.

А чика Тоза нашао негде у прикрајку Васу Попова, па му вели: