Naša književnost

116 - Књижевност

кића, правника, била је узела у тој улици под кирију један стан од две собе и кујне, па је у једној соби становала она са сином Миком, а у другој били су као њени станари Милорад Драшковић, правник, и Радоје Домановић, философ.

Кад су они дошли на Велику школу, ја сам већ био у трећој тодини права. Раније, у гимназији, био сам старији по школи од њих само за годину дана, а због тога што је моја година била последња са седам разреда гимназије, тј. матурирала после свршеног седмог разреда, а њихова прва која је морала да учи осам разреда, па тек онда да матурира.

Тамо сам пуне две године често одлазио, неких дана и пре и после подне, и чудо би било, ако би више од два-три дана прошло, а ја не бих тамо отишао.

Први пут сам тамо отишао због Тараса Буљбе. Нешто смо разговарали о Гогољу пре тога, кад смо се нашли на улици. Ја сам Гогоља знао и ценио га по Ревиз ој у у преводу Пере Тодоровића, и Мртвим душама, којима је Раде био толико одушевљен да је сматрао Гогоља за највећег међу свима руским писцима. Велики су и Толстој, и Тургењев, и Гончаров (за Горког и Чехова још се није знало, а од Достојевског били смо прочитали само неке мање ствари), али је Гогољ нешто много веће геније. — Већи и од највећих светских писаца! и зачикивао ме да му нађем равна.

Једном говорећи опет о Гогољу кажем ја како ћу да прегнем да научим руски због Гогоља и Љермонтова, нарочито због Гогоља. У даљем разговору кажем ја за Гогоља као ауторитативно (као човек- који је не само прочитао, него и добро проучио његова дела) да он уме да пише само тако, сатирично, саркастично, — само да се шегачи с људима, и онда да му је и стил сав у том шегачењу.

„Ко ти је то казаог упита ме Раде зачуђено. Јеси ли читао Тарас Буљбу:

Одговорим да нисам.

„Па шта си онда читао!“ рече и засмеја се. „Ама, озбиљно нисиј“ И чудио се да се већ није могао начудити да ја, кога он сматра за много начитанијег од себе, нисам прочитао једну од најјачих ствари у светској књижевности, подвлачећи ми да он ништа јаче и лешше из белетристике од Мртвих душа и Тараса Буљбе није прочитао. Па ми је онда рецитовао читаво ставове из Тараса. Питам, има ли га; одговори да има и да ће ми га дати. Одемо у његов стан, и он га потражи одмах међу својим књигама, и нађе. Раскомбосан сав. Пожали ми се, не знам коме га давао, па ето каквог му вратио.

Прочитао сам га још истог дана, па иако сам био још под свежим утисцима после прочитања, имао живо поједине слике пред очима, и под утисцима тих слика волео да говорим с неким о ономе што сам прочитао, у разговоруо Тарасу учинило ми се

4 | ђ , 3 | +