Naša književnost

Радоје Домановић 5 117

да га је и он тек тада прочитао. Кад и ја — дан-два пре тога, ни-

како раније. „Цвили чајка, пишти трска“ — „Не!“ поправљао ме. — „Цвили трска, пишти чајка...“, „... — Остапе, сине мој!“... Па она сцена: ,„... — Баћко, видиш ли“ (Онда кад онај велики го-

сподин објашњава оној великој госпођи, како ће Тарасовом сину прво да поломе ноге и руке, а потом да му отсеку главу, и — све то као да их пријатно забавља. Знао је све то напамет, и рецитовао читаве ставове без погрешке.

Нећу погрешити кад кажем да је добре две трећине Горског вијенца знао напамет. Управо, увек ако бих ја, ама само један стих рецитовао, он је одмах настављао, док не би цео дотични став изрецитовао. Знао је и Смаил-агу, и био на страни Вуловића, али само тако да је Мажуранић имао већ готов спев Његошев, па га из основа изменио: колико саму концепцију још више стихове — тако да ваљда није остао читав ни пети стих Његошев. Као најјачи аргуменат сећам се да је истицао: да је апсолутно немогуће да Његош тај догађај није опевао. Да Црногорци изврше једно тако јуначко дело, а да он то не опева на свој начин, чудо би над чудима било. И онда где је та песма2

Али од све лектире највише је волео народне песме, и то јувачке. А од свих њих највише се усхићавао Женидбом Максима Црнојевића, коју је целу знао напамет, па чак и варијанте оног страшног момента кад се сватови закрвили. Рецитовао је поједине ставове стиснувши с ма на ма и зубе и усне:

„Бе. јаокнем сви ће јаокнути. Ђе погинем сви ће погинути“... „К себи руке, обје ти отпале! Покри очи, обје ти испале! ~. Рашта гледаш на јунака туђаг Но погледај пољем пред сватове, Што но јунак на коњу вранчићу бојно копље носи у рукама,

Па златан сјаје на леђима штитак, красте су му лице нагрдиле, иза краста лице поцрњело, оно ти је дијете Максиме!“.. „А по крви један гази јунак, јунак бјеше Црнојевић Иво, црно њему срце до вијека“.

Без афектирања, без икаквог ачења, али — као да га и сад гледам кад ове стихове рецитује — тако присно да колико стихови још више, чини ми се, он изговором својим тих стихова причињава као да се ту негде близу дешава оно што песма опева.

да мађ 5

а а аки ЈЕад

див је КЕ Ји а ла вс не)

вјча жарее

ва јаја

У Да а равии а пк7 ДОВЊЕ

а за Та вод на

Уа

Ди