Naša književnost

Радоје Домановић 113

мало имало још да се доврши, а они за то време свршили неки други посао, и онда пошли да узму фуруну.

Мајка Микина казала им да некоме плате да фуруну превесе, и Раде је наваљивао да тако ураде, али Милорад није дао.

Што другом да плаћају, кад могу они сами. А њега није стид што

ће пронети фуруну у подне преко Теразија.

Мајстор изнесе фуруну напоље, и кад је изнесе, и не спусти је на земљу, већ је одмах утрапи Милораду у наручје, и намести му је најзгодније да је носи.

И онда Милорад, тако са фуруном у наручју, крене, а ми за њим. Носио је све до Шишкове кафане, па кад пређе њу и ћошак, после неколико корачаји, спусти је. Да се одмори, аи што се надао да ће је одатле преузети Раде.

Пита га Раде, је ли тешка, а он одговори да је прилично тешка, и гледајући у мене читаво као забринуто због самог Раде: Не знам да ли ће моћи Рале!“ Он га је ређе тако звао („Рале“), само у приликама кад је хтео да га разнежи — одобровољи према себи, те да га нешто послуша. Раде узме фуруну и подигне, па, намрштивши се, одмах је спусти. Каже да би на десетом кораку пао с њом. Чуди се, како је Милорад донесе дотле.

Узмем фуруну ја, — тешка, али и није, — хоћу да је носим. Али Милорад не да. „Кад не може Рале, ја Ћу!“ И онда упрти фуруну опет, и то сад на леђа, — пронађемо да ће му тако бити најлакше, — и однесе је до куће, не спуштајући је.

Мајка Микина прекори Милорада што није урадио онако како му рекла, — платио човеку да пренесе; и онда му пружи оно што је била наменила за тај пренос, али Милорад не хте да прими.

Тек доцније Раде се смејао много Милораду због те фуруне. Што је цицијашио, — није хтео да уради онако како је мајка Микина лепо била рекла, но за грош-два насред Београда изигравао неког маторог шлосерског шегрта. „Не знам да ли ће моћи Рале!“ Па смо то после као узречицу често и дуго понављали, чак и кад нема смисла, и смејали се. Разуме се, под сугестијама претстава којима је Раде био све то искитио. Почевши од оног момента кад је онај мајстор, који је оправио фуруну, одмах бацио око на Милорада, и њему је утрапио у наручје као најподеснијем међу нама за тај посао, тако га оценио; онда, како је Милорад поносито корачао преко Теразија; и после, кад смо на Батал-џамији срели једну девојку ту, из комшилука (којој се Милорад увек при пролазу љубазно јавља), како се на-

једном изребрио и устурио и лупио главом о фуруну кад јој со јавио.

УП

Некако — колико се сећам —- убрзо после тога једног дана кад се пред само подне навратим код њих, затекнем само Мику.