Naša književnost

120 Књижевност

Мало после ето Милорада и Раде. Милорад напред. Поздравимо се, питам како је. Не питај како је! одговори Милорад као грдно нерасположен, и одмахну руком.

Раде се поздрави лепо, али видим да је нерасположен и он, и да му се не говори. Видим да има нешто, питам шта је то било. Пита и Мика.

— Не питајте! одговори Милорад гласом као да се десила нека велика несрећа. — Од данас сви добро да пазимо кад с Радојем разговарамо. Убојица! Јута убојица! Удари човеку шамар!

— Каки човек! љутну се Раде.

— Да нећеш и менег... Бог и душа и мене ће!... Само (прича како је било) док се окренух, а шамар пуче. Пред самом Великом школом, и пуно ђака. Сви се запрепастише!

Све то Милорад као најозбиљније, и ишчуђавајући се, подижући руке увис, — све ствар претстављајући тако да би се Раде само што више секирао због тог свог испада. Потом нам исприча све потанко како је било — како је Раде ударио шамар свом другу, неком Симици, и како исти Симица није ни покушао да врати шамар Ради, већ само рекао да је то дивљаштво и срамота за Велику школу. „Види се, благодаран дечко!“

Знао сам онда добро тог Симицу (не знам шта је после с њим било). Био је то заиста један миран, питом дечко. Мањи растом од Раде и слабијег састава.

Питам Раду: зашто тако да уради, али он као да није имао воље да о томе прича. Био му је тај догађај непријатан, и видело се да се кајао што је тако урадио. Само му тешко било да то призна. Правдао се: да га је изазвао, дирнуо за нешто у живац, и то у незгодном моменту. :

Али дуго и дуго после задиркивали смо га због тога као

„љуту убојицу“. УШ

Тада је једно време (у првој половини 1892) излазило Побратимство, у чијем сам редакционом одбору био и ја.

Раде ми је тада (у пролеће 1892) дао неке своје песме, да прочитам, па ако која буде ваљала, да се објавиу Побратимству. Прочитам их, било их је око десетак, и свиди ми се само једна, најкраћа. Наслов: „Вече“. Стихови прости, а речник опомињао много на Горски вијенац. Садржина: он, песник, седи испод једног лиснатог дрвета. Сунце зашло, хвата се мрак, звезде излазе, попци зричу. Он посматра све то, хтео би да ухвати неки смисао свему томе, али не може. И онда обраћа се Богу, — од прилике: „..И не знам где ћу! О, Боже! Кад већ даде човеку памет, што му не даде већу!“ Не могу јамчити да су ти стихови дословно гласили тако, али приближно тако, и мисао тачно та. Требало је да изађе у Побратимству, али не изађе, јер оно баш тада преста да излази.