Naša književnost

о. ти У Мр РА А Ма о Ме И 2 ~ « ен

124 У Књижевност

1892-3 г. била је дуга и јака зима. Крајем јануара 1893 једног дана одјугови. Милорад предложи да изађемо мало у поље.

Изађемо онамо где је кафана Барајево, — одмах оданде ширило се поље. Снег је био одличан за грудвање.

Како смо били тројица, станем ја на једну страну, а они двојица на другу. Брзо будем засут грудвама снега. Онда сам Милорад на једној страни, а ја и Раде на другој. Прође Милорад горе него ли и ја. Онда сам Раде против нас двојице, и прође најгоре. Онда смо направили троугао са подједнаким странама, па је сваки од нас стајао на по једном углу, и не мрдајући с места по двојица наизменце нападали трећег. Кад дође ред да ја и Милорад нападнемо Раду, Раде наједном побегне — притрчи к мени.

После Милорад оде некуд, а ми сами кренемо у варош. Имали смо нешто на Великој школи да видимо — да се известимо, шта ли! И тада, од прилике онде где је доскора била Мраовићева цвећарска-семенарска радња (Кнез Михаилова улица) видимо где тротоаром достојанствено у свом старом, поцрвенелом зимском капуту корача одмереним корацима поменути наш друг.

Одмах га, као по договору, нападнемо грудвама.

Он, тај наш друг, не мењајући ни најмање свој достојанствен став, корачајући и даље одмерено, прекори нас озбиљно: „Шта. радите то бре! То су дечурлиска посла!“ све у том тону.

Нас то ражести, те га станемо засипати снегом што смо највише могли, да му се капут зачас забеле. Био је много чунав, па се снег за оне чупе просто лепио.

„Па то нема смисла! Није ово место за то, за име света!“

Ми и даље терамо своје, и стално га изазивљемо да нас грди. Међутим, он заћута, па ћутећи корача и даље исто онако достојанствено као и дотле не мењајући ни став ни брзину хода, и не гледајући у нас.

Бацајући се на њ грудвама снега како се није бранио, били смо му пришли близу. Нарочито му се беше приближио Раде. Али, како смо дотле ишли више за њим, кад га Раде стиже и прође поред њега смејући се, наједном преста да се смеје, — просто му утрну смех на лицу. Потражи ме очима, па кад ме угледа, како сам био мало даље, ману ми руком да престанем — да се не бацам више снегом на тог нашег друга. „Ма'ни!“ повика ми. Потом, кад се на супротној страни улице сустигосмо, рече ми убито: „Плаче, бога ти! — Неће бити!2 — Само му се котрљају сузе!“

Паде ми тешко, али Ради, чини ми се, било је још теже. Ја

· сам се још ишчуђавао: „Је ли могуће!7 Баш виде сузе:“ а он само што ми скоро набусито одговори: „Разуми, плаче човек!“ па за-

ћута. Ћутећи, нерасположени као ретко кад дотле — као да нам

се нека велика несрећа десила, одемо онамо где смо пошли, и тек

при растанку ако смо ваљда проговорили неколико речи. Колико

само да се нешто каже — да се баш сасвим ћутећи не растанемо.