Naša književnost

Радоје Домановић ~ 125

Тек после дан-два кад се нађемо и заговоримо о томе, могли смо да се насмејемо. Али, памтим добро, да нам смех ни тада није ишао од срца.

Хи

Уочи Ускрса 1893 одем својој кући у село, у своје родно место, и задржим се подуже. Дођем у Београд тек трећи дан по Ђурђевудне. Кад сам дошао из села, шљиве „маџарке - Пожеге“ тек су се биле расцветале. Те је године пролеће било много одоцнило.

У Београду, у оном до тог пролећа топлом гњездашцету у Поштанској улици затекнем само Мику (Бркића) и његову мајку. Вратио се из Абације, куд су га били упутили лекари. Био је тешко оболео (туберкула) — није никуд излазио. Милорад и Раде били су се отселили не знам куда — код неке Милорадове ујне, тетке ли, нисам запамтио; Микина мајка паковала је ствари, а Мика је лешкарио на једном кревету у соби, у којој су пре тога становали Милорад и Раде. После кратког времена оде с мајком у Горњи Милановац (или у неко оближње село тамо — не знам тачно) и тамо умре. Јака, трезвена глава, ако не јачи од Милорада. Литерарно и иначе био врло образован.

Тако се растури оно топло гњездашце у Поштанској улици.

Ја сам тада био као „адвокатски писар“ код једног старог адвоката, који је слабо радио. Али једном му падне један већи посао, скопчан са ваздан неким старим исправама, које је требало све испреписивати. Једна стара пресуда избраног суда са избледелим и умрљаним словима, нарочито онамо где је испресавијана, а велика — памтим добро — седам и по табака ситно и збијено писаних, задала ми је много јада. Три дана од рана јутра па до мркла мрака нисам никуд макао. А било је почетком маја, баш кад сам био почео да се спремам „за испите, који су онда падали у јуну (по старом — тако узимати свуда у овом напису).

Канцеларија је била у адвокатовој кући, у приземљу, на углу Васине и Добрачине улице.

Било је око пет-шест сати после подне, кад се спољна врата канцеларије (са улице) наједном нагло отворише, треснуше, и на вратима се појави Раде.

— Еде си робе! повика кад ме угледа.

Адвокат је био ту, у суседној соби, од које су врата била притворена. Разговарао нешто поверљиво са једним клијентом.

Помркох очима на Раду, показујући му на ту страну, али ме он не разумеде. |

— Колики откуп тражи, тај твој... (он изговори име адвоката, и пропрати га грубом узречицом)... Да нађем неку стару икону, па да идем по народу да просим... ;

пр ље поћ љ 0 сате ве Ана Та Мно

. | 7 љ

кана тв и

ДА Аљаске аи ЈЕ Бриве са у.