Naša književnost

МИНИ НИ ин а Ра ер ну ~ епа

Ферансоа Рабле у 133

.

све што му је допадало руку, без реда и система, из историје,

природних наука, права, књижевности и филозофије, по потреби своје усијане фантазије и разиграног интелекта, као да је веровао да се баш у оној тек пронађеној и још непрочитаној књизи налази одговор на питања која су узнемиравала његову пробуђену свест.

У том самостану учених али затуцаних фрањеваца образовао се један мали круг напредних и радозналих духова, који су, живо расправљали о потреби познавања и обнављања античких врела људске мисли у свима областима. Поред Раблеа, који је већ тада уживао глас „најобразованијег међу фрањевачком браћом“, томе кружоку припадао је и нешто старији Пјер Ами, чувен са свога познавања Аристотела и филологије. Млади, горљиви и учени, они су се брзо прочули, и изван самостанских зидина. То им је омогућило да се повежу са једном групом истакнутих хуманиста у граду, која се често састајала и живо расправљала у кући адвоката и писца Андре Тиракоа, који је баш у то време објавио свој чувени памфлет о женама. Одлични зналци латинског и грчког, на којима су читали, писали и са којих су преводили, млади фрањевци су убрзо стекли известан углед

међу хуманистима, код којих су ти језици били на неизмерној цени.

Поред тих веза у граду, они су се дописивали и са Гијомом Бидеом, секретаром краља Франсоа |, тада главом хеленистичког покрета у Француској, који их је храбрио да смело продуже започетим путем. Баш у то време Сорбона је, у страху од ширења реформистичких идеја, које је она доводила у уску везу са хуманистичким покретом, прогласила грчки језик језиком светогрђа и јереси и забранила његову употребу црквеним круговима. Млади фрањевци који су тај језик одлично познавали, и обилно се њиме служили, побудили су подозрење своје биготне околине. Једнога дана, — како се то види по чувеној кореспонденцији Гијома Бидеа, — у њиховим ћелијама изненада је извршен претрес и пронађена гомила сумњивих књига на латинском и грчком, међу којима и дела Еразма Ротердамског, кога ће сам Рабле, једном доцније, назвати својим „духовним оцем“.

Да би избегли свирепе казне за своја злочиначка проучавања јеретичких писаца на латинском и грчком, млади фрањевци, су се, под заштитом својих утицајних пријатеља, склонили из самостана и неко време крили. Афера се, у међувремену, ипак, прочула. Но на заузимање угледних људи, који су се заложили код краља и папе Климента УП, њима је опроштено; Рабле је добио овлашћење да пређе у бенедиктински ред, који је имао свој самостан у Мелезеу. Колико је Рабле провео у том самостану, данас се може, и поред свих настојања да се утврди редослед његова живота, само нагађати. Зна се да је у њему, зашти:

Пи