Naša književnost

фи Прат И ТЕРНИ Пра ТИМ И ИЕ И Ио ИН Па ЛИЛИ РАНИ ВА ИЕ

12 Књижевност

потчињавајући се укусу краљице. „Никад позориште није мање посећено“, пише Хајим Давичо 1881 год. „а тешко да је икоји месечни репертоар неукуснији био него што је сад. Жалост је било гледати како је позориште пусто и празно баш и на самим празничним данима када је пре обично врвео раднички сталеж“.

Домаћа драмска литература продуктивна је у том периоду у квантитету, мало у квалитету. Управе позоришта које примају инструкције из двора односно репертоарске политике подржавају драмска дела Матије Бана, Јована Суботића, Ђорђа Малетића, Милана Јовановића Морског, нарочито она њихова дела у којима се слави монархија. Дела Јована Поповића Стерија потискују се сасвим из репертоара поглавито због њихове друштвене критике у комедијама. Њих замењују дела Косте Трифковића, јер су по својој површној забавности и отсуству оштрије друштвене критике прикладнија буржоаском водвиљу, који је заузимао средиште репертоарске политике.

Интерес публике и писаца за позоришну уметност, онај ин-> терес који је избио са великом снагом у данима акције Уједињене омладине српске, није престао ни у оваквим тешким условима у којима је диктован репертоар противан жељама и потребама народа. Из квантитета домаће драмске продукције избила су квалитативна дела као што су „Станоје Главаш“ Ђуре Јакштића, „Пера Сегединац“ Лазе Костића и „Подвала“ Милована Глишића. Сва ова дела су продукт друштвено-политичких и културних покрета свога времена: „Станоје Главаш“ и „Пера Сегединац“ покрета Уједињене омладине српске, „Подвала“ покрета Светозара Марковића у фази његовог одливања у ради> калски покрет и реализма који се упућивао на сеоску проблематику. Ова дела су у исто време продукт живог интереса публике и писаца за позоришну уметност и њихове свести о значају и улози позоришта у животу народа.

Цензура је поред директивног укуса из двора била сила која је чувала позориште да се у њега не увуку политичке тенденције противне интересима двора. „Пера Сегединац“ није стављен на репертоар у време његове појаве. Шапчанин је о томе говорио у својим саопштењима о домаћој драмској литератури: „Па ипак поред све предусретљивости и толикога гледања кроз прсте, ипак је неколиким комадима ускраћен приказ. Међу ове долази прво „Пера Сегединац“, драма у 5 чинова, од Л. Костића. Овај је комад, с књижевно-уметничке стране одобрен, али пошто је предмет политичке природе, управитељу је препоручено да претходно тражи дозволу позоришне врховне над» зорне власти. У своје време ово није одобрено...“

Колико је за позоришну уметност био велики интерес писаца показује и та чињеница да су писци улазили у управе позоришта. Милорад Шапчанин је врло активно учествовао у