Naša književnost

Позоришта у Србији => 1

зоришта, с тим да су његове одлуке обавезне за управитеља. Светислав Вуловић, књижевни и позоришни критичар, и Милан Кујунџић-Абердар поднели су тужбу као одборници против Јована Ђорђевића да ради самовољно, да се не брине о репертоару, да су му поступци незаконити. Управа је понуђена Антовију Хаџићу, управитељу Српског народног позоришта у Новом Саду; он је већ био наименован за управитеља, али није мотао напустити Нови Сад, у коме је имао значајне ауторитативне културно-просветне функције. На његов предлог постављен је 1877 за привременог управитеља Милорад Шапчанин, који је постао стални управитељ 1880 год. и на: тој дужности пробавио све до 1893 год.

Шесетих и седамдесетих година се ступањ позоришне уметности у Србији и Војводини знатно уздигао. Тежило се позоришном образовању и истицало схватање да је позоришна уметност струка која се мора изучавати и унапређивати. У погледу репертоара превазилазила се фаза у којој су се страни комади посрбљавали, у којој су Шекспирови и Молијерови комади превођени с немачког. Тежило се све више преводима са оригина> ла. Ту је значајан продор учинио Лаза Костић са својим првим преводима Шекспира. Репертоар није више црпао дела само са једног извора: Бургтеатра. У репертоар улазе дела и из француске, енглеске и руске литературе. Под утицајем покрета Светозара Марковића (Шапчанин се жали у једном писму да сваки трећи у Београду носи у џепу Бихнера и Дарвина) продиру, и поред јаке цензуре и управе привржене дворском укусу, драмска дела која побуђују интерес прогресивне публике. Врло занимљива и инструктивна дискусија из тог периода је дискусија око Гогољевог „Ревизора“ (приказан 1870). Док је официјелна критика (Ђ. Малетић, на пример) покушавала да обесцени ењижевну вредност дела и да обеснажи Његово сатиричко дејство, актуелност за тадашње друштвено-политичке прилике у Србији, дотле је критика листова из покрета Светозара Марковића истицала његове високе књижевне квалитете и видела у њетовој сатири огледало власти свога времена.

Управе позоришта форсирале су репертоар који је одговарао дворском укусу. Посете кнеза Михаила претставама које су приказивале комаде као што су „Пуковник од 18 година“ и „Госпође и хусари“ дале су право на живот лаком, површном забавном водвиљском репертоару бечког и пештанског типа. У репертоар је продирао са великим квантитетом буржоаски водвиљ, велики број комада проблематичне књижевне вредности који су срозавали позориште у очима публике. За време управе Милорада Шапчанина завладао је у репертоарској политици укус краљице Наталије, која је имала неку врсту протектората над позориштем и наметала му репертоар са изразитом буржоаском мелодрамом. Публика се отстрањивала од позоришта не