Naša književnost
+
Франсоа Рабле 145
љу пробаву стомака, час као најдубље и најуниверзалније дело књижевности једног језика на коме су стварали Монтењ, Молијер, Расин, Волтер, Стендал, Балзак, Бодлер, Зола, Пруст.
Та узбудљива и потресна четиристогодишња историја овог дела, када се сагледа једним сумарним погледом одозго, даје величанствен утисак: можда и у томе треба видети знак његове генијалностиг 4 Дух и карактер дела
Раблеово дело Гаргантуа и Пантагруел, које иде у ред великих прогресивних остварења прошлости, појавило се у време значајних друштвених померања и одлучне смене владајућих схватања и убеђења. До тога периода, који је уродио живом стваралачком обновом књижевности на античким основама елободног размишљања и брижљивог испитивања, француска култура је углавном остајала, и у својим највишим тражењима и постигнућима, у границама мисаоних и осећајних релација које је хришћанско-феудални поглед на свет омогућавао и толерисао.
Од тренутка кад се, под директним дејством реалних друштвених потреба, пред човеком поставио један низ нових животних проблема, чије је решење и сам развитак науке поставиа на дневни ред, традиционална средњовековна схватања, спутана у уске религиозне и уопште матафизичке оквире, показала су, примењена на делу и проверена у пракси, свој безнадежни илузионистички карактер. Између човека и живота, између могућности његовог деловања и живог тока стварности испречила се религиозна догма као нетклоњива препрека сваком новом сазнању, сваком новом друштвеном подвигу, сваком крочењу унапред уопште. Пред најистакнутијим духовима епохе, онима који су осећали покретачке снаге времена и назирали будући развитак односа и схватања, стајала је дилема: или се одрећи живота, који је сваким даном постајао све садржајнији, пружао све више могућности, или одбацити круте догме, које су, окамењене у својој традиционалној форми, насталој у друкчијим друштвеним условима, тежиле да се овековече, да приме карактер универзалности. Опредељење није било тешко: живот је још једном однео победу; над догмом!'
Књижевно дело Франсоа Раблеа, које је живом снагом сатире и духа, помоћу изванредно сочних и јарких уметничких слика, реаговало на интелектуалне немире времена, одиграло је у тој филозофској борби прворазредну улогу. Било је критичара и есејиста који су, испитујући филозофске основе Раблеова дела, порекли његовим схватањима сваку дубљу мисаону оригиналност, сваку филозофску цену уопште, јер им са учинило да је Раблеов идејни свет еклектичке природе, да он
10 Књижевност
а
то
5.
3 МА Ме"
же МУ
ид
ле а
~
# Зи 2 з
'