Naša književnost

Франсоа Рабле 149

идеја које Рабле развија у свом делу тешко говорити о његовом материјализму. Али, по својој основној «устремљености, по тежњи да, насупрот трансценденталним проблемима које хришћанство гаји, увек и свуда, и у свету идеја и у свету праксе, тражи рационалне мотиве и материјалну основу, Раблеово дело је постављало и решавало управо она питања којима ће се бавити и која ће решавати материјалистичка филозофија. Слободоумност с којом је Рабле, ведар и насмејан, приступао стварним, првенствено материјалним проблемима живота била је директно супротна тежњама и интересима религије и идеалистичке филозофије, које су упорно настојале да човеку затворе очи и да у њему убију свако интересовање за живот материје. Оцењујући значај таквих тенденција у идејама Ренесансе, Енгелс је у Дијалектици природе писао да је то „ведро слободоумље... припремало материјализам ХУШ века“.

Борба схватања, која је постала један од идеолошких видова оштрог судара два опречна, супротстављена света, једног који је умирао и једног који се рађао, распламсала се у свим областима људског стварања, не само у религији и филозофији. Борба хуманиста, који су се свим жаром обарали на стари поредак ствари, у коме је човек био само роб више воље, у име новог човека, стварног и слободног, кога су прижељкивали и осећали, довела је између осталог и до лаицизирања културе, до њеног ослобођења од притиска Цркве и терета религиозних схватања. У тој тежњи да се књижевност, дотад слушкиња теологије, отргне из ланаца религиозне послушности и ванживотне узвишености, у које је већ столећима била окована, Рабле је од свих француских ренесансних уметника речи отишао најдаље и најконсеквентније. Из аркадиских висина, где је она била само љупки цвет међу бестелесним духовима, он ју је спустио у земаљске низине, у стваран живот и међу стварне људе. Одте дедивинације Раблеова прозна епопеја није“ изгубила ништа а добила је све: и крв, и облик, и боју. Враћена у живот, она је поново стекла свој људски смисао и своју животну цену.

Тај прекид са традицијом Рабле је извршио, по свесном хтењу, до крајњих граница могућности. Уместо бестелесних ритера његово је дело настањено реалним људима, с реалним прохтевима и реалним мислима; уместо дирљивих мотива религиозне 60тобојажљивости и аристократских пренемагања, он развија стварне догађаје, приступачне искуству и фантазији народа; уместо латинског језика, којим су се служили само учени и повлашћени, он употребљава жив народни говор куће, улице и трга. Док су други писци његова времена најчешће полазили од готових књижевних образаца прошлости и по калупу стварали нове калупе, Рабле се за своје дело послужио једном живом и фантастичном пучком легендом, клесаном многоструким и неизмерљивим генијем народа. Само док је народном приповедачу основна брига