Naša književnost

· Фррансоа Рабле 151

једно прилично уско, готово искључиво физиолошко значење, Рабле му својим делом даје шири, универзалнији смисао. Исписана. ва челу књиге, која је сва прожета вером у човека, ова мисао као да код Раблеа казује нешто друго, снажније и дубље: да је чо+ век, својом способношћу да се смеје, својом способношћу да на све животне недаће и друштвене неправде одговори смехом, кадар да кроз смех савлада своју потчињеност у природи и дру“ "штву, кадар да се уздигне до оптимистичког осећања своје судбине на земљи. Тај оптимистички карактер Раблеовог смеха резултат је историског усавршавања људске моћи, све веће способности човека да влада у природи и друштву. У Раблеовом смеху нема скептичког помирења са трагичном судбином. Када бисмо, каже један његов тумач, Раблеово књижевно дело ставили под највећи притисак, ни капи меланхолије не бисмо могли исцедити из њега. То је смех здравог, радосног човека, који се смеје свему, јер је сигуран у своју победу, у своју будућност, у могућност своје среће. То је смех победника који је сигуран да ће својим неизмерним људским моћима, кад их једном покрене у племените сврхе, све потчинити својој вољи, својим потребама, лепоти свога живота.

Раблеов хумор, сав набубрео од животних сокова, типичан је хумор ренесансног човека здравих нагона, трезвене памети и оптимистичког погледа. Ако се у његовим формама испољавања још увек у понечем осећа фрањевачка традиција и средњи век, по својој основној тенденцији, по њеном смислу и њеном духу, то је хумор човека који се у име слободе и живота смеје свему што је учаурено, мртво, преживело. Као што се у старо време, по луцидном Марксовом термину о Лукијану, „човечанство кроз смех растајало од своје прошлости“, тако се оно и с Раблеовим Гаргантуом и Пантагруелом, ако га узмемо као културно-историски уметнички докуменат, растајало, широко насмејака лица, од своје мрачне средњовековне, прошлости, од тираније религије и њених институција, од метафизичко-сколастичке море у филозофији, науци и књижевности.

Бразда коју је Франсоа Рабле повукао својим делом у светској књижевности необично је плодна и значајна. Његов утицај може се осетити у комедијама Молијера, баснама Лафонтена, сатирама Свифта и Жан-Пол Рихтера, романима Стерна и Филдинга, филозофским причама Волтера. Он је кумовао при инспирацији Голицавих прича Оноре де Балзака, Тила Уленспигела Шарла де Костера, Мишљења Жана Коз“