Naša književnost

14 - Књижевност

ришту, па се то пренело и на улицу. Жандарми су кундачили не само демонстранте него и невине грађане. Пред Позориштем. била је раскопана калдрма због споменика кнезу Михаилу, па су омладинци бацали камење на жандарме па и на кола краљице Наталије која је дошла да ужива у погрдама против опозиције: Било је рањених и на једној и на другој страни.“

Милорад Шапчанин је одржао 1888 године као управник Народног позоришта једну беседу која је у ствари тужбалица. на прилике у позоришту. Он се вајкао што позориште никакс не посећује „образованија“ публика. „Где су државни саветнипи и велики чиновници: узвикује. „Где су државне судије свију категорија: Где су професори гимназија, реалки и велике школе Где је виши официрски кор2 Где су толики, тако одлични и образовани наши великокупци2 Где су, после дневног сухопарног рада, толики адвокати; Где су заступници толико великих угледних новчаних заводаг Где су толики образованији млади чиновници и трговачки помоћници, у данима слободним Где су апотекариг Велики гостионичари2 Одлични претставници толиких велико-занатских радионицаг Сви ови учени, умни, просвећени, одликовани, чувени и уважени чланови нашега грађанства појављују се тако ретко, или готово никако не походе овај дом, у коме би, више него на другом месту, нашли и поуке и забаве и освежења за даљи рад, за борбу живота“.

Лист „Позориште“ дао је на две године пред ову жалопојку Милорада Шапчанина оваку репертоарску статистику. „Репертоар има 473 комада свега. Оригинала 91 и превода 382. Од оритинала има 835 драма, 20 трагедија и 36 комедија. У преводима има 86 драма, 28 трагедија, 258 комедија, 6 чаробних игара и + оперете. Преведено је с немачког 131 комад, француског 190, мађарског 13, талијанског 10, руског 9, чешког 8, пољског 23, енглеског 13, шпанског 4, грчког 1 и румунског 1. По садржини су комади врло различити. Ту је поред Шекспира, Расина, Молијера, Шилера — и Коцебу и Нестрој и Рајмунд и Тереза Мегерле“. Репертоар је обиман у делима која су припадала врсти писаца као што су Коцебу, Нестрој, Рајмунд и Тереза Мегерле. Драгомир Јанковић пише 1890 год. у једном осврту на рад позоришта: „Театар какав већ данас имамо сваки дан, престао је забављати и почео умарати“. Јанковић се критички осврће на шаренило репертоара и констатује да у њему још нема само „попа с брадом“.

Јован Ђорђевић је превео 1868 год. половину глумачког ансамбла Новосадског позоришта у Београд. То је изазвало озбиљну кризу у Српском народном позоришту у Новом Саду које је такође у то време било у првим годинама оснивачког рада. Па-