Naša književnost

у

Ри" ПЕРИ И

Позоришта у Србији 15

дале су осуде у Новом Саду на рачун Јована Ђорђевића. Антоније Хаџић, угледни позоришни радник, дугогодишњи управник Новосадског позоришта у другој половини деветнаестог века, уредник листа „Позориште“, правилно је оценио ту ситуацију: „Али кад са мало општијег гледишта ствар посматрамо, ова криза у својим последицама била је од неоцењиве користи за народну културу, јер смо отада стекли два народна позоришта место једнога, и само је од нашег даљег усталаштва зависило, да оба одржимо и унапредимо... Чланови који су од нас отишли у Београд, послужили су као кристализациона тачка при оснивању нове београдске позоришне дружине“.

По извесним индикацијама које се налазе у новосадском листу „Позориште“, рецензијама и критичким приказима о глуми у Српском народном позоришту у Новом Саду и рецензијама и критичким приказима о глуми новооснованог позоришта у Београду, радило се озбиљно на реалистичкој глуми. Лист ,Позориште“ постављао је у својим рецензијама захтеве да глума буде више природна, а мање театрална. И у другим рецензијама седамдесетих и осамдесетих година истичу се природност и мера у глуми, квалитет карактеризације, диференцирања ликова, трансформације у глуми, Један од протагониста такве глуме био је Лаза Телечки (1841—1873), глумац који је, као реткост за то време, имао и веће школско образовање.

„За Телечког су његови другови држали“, пише позоришни

критичар Хајим Давичо у часопису „Отаџбина“ 1882 године, „да

неће никад бити добар глумац, што одмах у почетку није ударио на декламацију и патос, а међутим, баш та околност и учинила је, те.се за њега, као за ретко кога другога српског глумца, може рећи, да је умео тако савршено прерушити се и преображавати се у разностручне улоге свога репертоара, да је и од својих колега измамљивао чуђење и изненађивање: јер му ни један не познаваше из приватног, својственог му живота, све оне разностручне и све нове особине, које према захтеву самога песништва уносаше У своје улоге.“ Лаза Телечки је врло активно радио и на драмској литератури. Преводио је врло много, истина великим делом без литерарнијег критеријума, и био је један од најггилнијих међу онима који су посрбљавали страна дела, нарочито немачка, или друга страна дела преведена на немачки. Он је посрбљавао и Молијера. Написао је и сам оригиналну драму „Последња деспотица“. Телечки је био и врло борбен у редовима Уједињене омладине српске. Он је учествовао на омладинским беседама на којима је рецитовао слободоумне препеве Јована Јовановића-Змаја, и на оним беседама на којима је говорио Светозар Марковић. Због учешћа на омладинским беседама био је укорен од стране управе позоришта и запостављен (иако првак позоришта распоређен је у „други ред“ глумаца). Био је један од