Naša književnost

Позоришта у Србији 17

тискује па опет устаје и свој грешни говор код оне речи настави, код које га је звонце прекинуло, како од Марије тајну мами, како рођеном сину не верује, како се криво куне, како се пустињаку исповеда, а с богом погађа, како се с душом бори, а не може и неће да умре — све то и много друго, у оном дивном делу гледасмо и чисто својим очима не веровасмо, да је овај човек што пред нама стоји; да је овај глумац и уметник коме се дивимо и који нас вештином очарава — слеп и да га други води“. У „Записима старог Београђанина“ стоји да је Бачвански у своје улоге уносио „дубоку студију карактера који приказује“. Бачвански је главни учитељ глуме у првој глумачкој школи у Београду. У тој школи је био ученик и Пера Добриновић.

Адам Мандровић (1839—1912) је крупна појава у историји глуме. Његова улога је значајна у оснивању београдског, загребачког и софиског позоришта. Он је имао организаторске способности, од 1874 био је и равнатељ драме у Загребу, а од 1879 год. и интендант Загребачког казалишта. Дошао је у Београд врло млад, у 19 години живота. У Београду је провео неколико година, уздижући полупрофесионалне београдске позоришне дружине, окупљајући око себе позоришни кадар младих уметника. Када је основано Народно позориште у Београду 1869 год., то је већ био зрео глумац са великим позоришним искуством и ауторитетом. Носио је класички репертоар, играо у Шекспиру краља Лира и Магбета у тридесет другој години живота. Његови савременици позоришни рецензенти и критичари високо оцењују његову глуму. Његовим заслугама и утицајима почела се гајити дикција, племенита реч на београдској сцени. Он се поред Бачванског бавио и редитељским радом.

Развитак реалистичке глуме у Народном позоришту у Београду маркантно се изразио у игри Тоше Јовановића (1846—1898). Реалистичка обележја глуме Тоше Јовановића приписују се школи Алексе Бачванског. Јовановићу је прву подршку у ступању на позорницу дао Мандровић, који је запазио његов велики глумачки таленат и посветио му прве бриге. Када је Народно позориште у Београду запало у тешке кризе 1873 год. Тоша Јовановић је прешго са Мандровићем у Загреб и у загребачком позоришту провео до 1878 год. поставши љубимац загребачке публике. 1878 год. вратио се понова у Београд и играо је на београдској позорници до смрти, 1898 год. Играо је у Загребу и Београду врло разноврстан репертоар, од улога у комедијама до улога у драмама и трагедијама. Аугуст Шеноа увек високо оцењује игру Тоше Јовановића у својим позоришним рецензијама. 1873 год. давала се у Загребу корисница Тоши Јовановићу. Играо је Фердинанда у Шилеровом комаду „Сплетка и љубав“. Шеноа је пропратио ту игру овим приказом: „Фердинанда приказао је г. Јовановић (прије г. Брани). Јовановић је први савршени Фердинанд, што га на хрватском позоришту видјесмо. Живо гледасмо пред

2 Књижевност

6 Ра

Руф

Да)

~: + БЕРИ