Naša književnost

к 7

рвеистети РЕРО И

СТАРТА Ре

| | |

|

18 с: књижевност

собом племенита, ватрена младића, који се је, распаљен љубављу, дигао срушити све криве друштвене предрасуде, све глухо ропство својега мрачнога вијека, те борећи се поштењем и духом проти злоби и варки, заглави. Мајсторски је извео г. Јовановић први дијалог с оцем си, велики призор с претеједником у Милеровој кући, састанак с леди Милордовом. Из „Љубави и сплетке“ разабрасмо, да је г. Јовановић у грађанској трагедији сретнији него у стихованој драми. Опћинство га је поздравило < почетка и при крају претставе живахним пљеском, а сватко ће радо признати, да је суд опћинства праведан био.“ Витешка романтика која је гајена на српским и војвођанским позорницама. у деветнаестом веку имала је свога дубоког корена у тежњи да се на позорници изрази борба народа против ропства, витешка хероика устанака, мржња на ропство и угњетавање, дух и морал народне поезије. Тој тежњи дала је племенити уметнички карактер игра Тоше Јовановића, а овај карактер блеснуће својим сугестивним чарима касније у веома обдареној игри Добрице Милутиновића. Шеноа истиче, такође, реалистички карактер игре Тоше Јовановића. Једном приликом констатује: „Г. Јовановић успео је по све својом карактеристичном игром. Пут којим је пошао, потврђује да су умјетност и нарав двије рођене сестре, по којима сваки умјетник побиједити мора“. Он увек поздравља оно што је „наравско“ у игри Тоше Јовановића: „Г. Гг. Мандровић, Јовановић, Брани декламоваху реалистички, наравски, Г-ђа Бајзова и неки глумци патетички“... „Марцел г. Јовановић бијаше цијела умјетничка слика. Говор му је тако наравски, јасан и сигуран... Тосп. Јовановић приказао нам је У Марцелу права, здрава јунака своје доби, човјека природна и у призорима гдје Марцеле заноси жива љубав, није г. Јовановић изгубио наравског темеља“.

Шеноа показује и друге квалитете Јовановићеве глуме. „Г. Јовановић познат је вјештак У лакој конверзацији француских комада“. „Јовановић (Казанова) бијаше прави хумористички пер“ петум мобиле“. „Г. Јовановић је приказао пустолова (Хлестакова)

"необичном вештином“. О Јовановићевој улози Хлестакова за-

бележио је један руски путник, новинар и критичар, ову импресију: „Био саму градском позоришту баш кад се приказивао Гогољев „Ревизор“. Ах, Боже, те погрешке! Такве маске! Па опет дођите да видите ону студију којом је приказано главно лице. И наши први уметници имали би шта научити од ово: скромног глумма, а он се зове Тоша Јовановић.“

Забелешке савременика 0 великим драматским улогама Тоше Јовановића пуне су дивљења. „Тај Брут беше апостол слободе, ју“ нак у љубави, јунак на бојишту, оличена грађанска врлина, захвалан, болећив, добар друговима, нежан жени својој. Тај Брух

бејаше оличено песничко осећање, пречишћено од апстрактности. |

И опет то бејаше човек своје воље, јунак својих мишица...“ „У

по бонвиај