Naša književnost

22 Књижевиост

'

ско позориште као „мезимче мученичког кнеза“. Он је много ближи позоришној проблематици него Вуловић, али је третира више принципијелно и теоретски, него конкретном критичком анализом. Давичо ретко улази у конкретне оцене игре глумаца.

О позоришту је много писао Ђорђе Малетић који је био и драмски писац, а једно време и управник. Малетић је први историчар позоришта у Србији. Он је сакупио велику историску грађу о развитку српских позоришта и оснивачким фазама стварања Народног позоришта у Београду. Такође је обилато пратио рецензијама позоришни живот у Београду. Његове драме су писане да угоде династији Обреновића као и драме Матије Бана, Јована Ђорђевића и Јована Суботића. Његове рецензије носе такође ту официјелност и велику пристрасност нарочито када су била у питању дела домаће драмске литературе. У његовим рецензијама мора се вршити велики критички одбир, да би се из њих извукло оно што претставља историски докуменат од вредности. ~

Позоришну критику води 1888, 1889 и 1890 год. у „Отаџбини“ и „Виделу“ Драгомир Јанковић. Он припада интелигенцији која се формирала под утицајем западноевропске литературе. Његове рецензије пледирају за литерарни избор репертоара и за развијање укуса код публике. У њима је први пут оштрија, прецизнија и аналитичнија оцена игре глумаца. Рад Драгомира Јанковића као позоришног активног радника пада деведесетих година и после, па ће о њему бити више речи када будем дао преглед периода развитка Народног позоришта између 1898 и 1914 године.

Унапређивању позоришне уметности у Војводини и Србији допринео је несумњиво лист „Позориште“ који је излазио у Новом Саду под уредништвом Антонија Хаџића. Лист је уређиван у смеру у коме су се изграђивала и развијала позоришта у Србији и Војводини. У њему је изразита тенденција да позоришта послуже просвећивању, националном и културном уздизању народа. Велика брига посвећена је од стране листа домаћој драмској литератури (текстови појединих домаћих драмских дела су у њему оштампани), затим упознавању читаоца са позоришним животом у Новом Саду, Београду, Загребу и у свету, скупљању грађе за историју позоришта у Војводини и Србији. Третирана је у њему и позоришна проблематика поглавито на основу ке мачке драматургије. Лист је уређиван са јаком озбиљношћу, са великом заинтересованошћу за напредак позоришта. У њему је спроведена критички акција за истинитост и сериозност глуме, за реалистичке интерпретације улога. Излаз позоришта Србије и Војводине из дилетантизма видно је обележен страницама овог листа. ;

, Позоришни педагози из тог периода труде се да лик глумца формирају у смеру улоге и задатака позоришта Србије и Војводине на просвећивању народа. Јован Ђорђевић овако замишља