Naša književnost

Позоришта у Србији Р 3 21

но, да се најмирнија пажња целе публике концентрује на озбиљну радњу, која се догађа на позорници“.

Позоришна критика се налазила у време оснивања Народног позоришта у Београду у првој фази свога развитка. Било је великих наивности у терминологији која је служила за оцењивање претстава и игре глумаца. Један од омиљених израза којим се хвалио успех неке претставе био је на пример: „претстава је била округла“, или „игра тог и тог глумца била је — округла“. Игра глумца оцењивала се често по његовим спољним покретима и радњама. Чак се и доживљај мерио некако физиолошки: „Код Јовановића нас весели што по приливу и одливу крви у лицу доста видимо на њему природну осетљивост.“ Но кроз сву ту наивност и примитивност тадашњих рецензија пробијала је тенденција да се у глумачкој игри одбрани као квалитет: природност, верност животу, реалистичко сликање ликова и карактера.

"У позоришној критици истицао се већом културом Свети– слав Вуловић, даровити књижевни критичар. Његова позоришна критика била је у пуној мери импресионистичка, фељтонско козерична, с падовима у баналну површнест и лаку духовитост. Њетова позоришна критика одражавала је став према позоришту српске буржоазије која се културно уздизала, као и одбранбени став према захтевима омладине, васпитане у идејама Светозара Марковића, упућених позоришту. За њу је публика која је но-– сила Бихнера и Дарвина у џепу била „гуланфер“ и „адраповац“. Позитивно у позоришној критици Светислава Вуловића било је то што је он оштро критички, иронизаторски иступио против безукусне и тривијалне драмске литературе. Он је као позоришни критичар прихватио и пропагирао дела Косте Трифковића. У његовом залагању за дела Косте Трифковића били су поред по-– зитивних тенденција да се развија домаћа литература јоши фактори: тенденције српске буржоаске публике да има своју драмску литературу са идеализованим садржајем свога друштвеног живота, тенденције потискивања друштвене критике Јована Стерије Поповића и његовог владајућег утицаја на публику.

Озбиљније позоришне критике писао је осамдесетих година Хајим Давичо. У његовим рецензијама, објављеним у часопису „Отаџбина“, има уздигнутог културног односа према позоришту, нарочито према његовој репертоарској политици. Он пише против шаренила и сваштарства у репертоару, тражи бољи избор у репертоару, тражи да позориште васпитава укус публике, пише против стихијности и дилетантизма у глуми, позива књижевнике да активно суделују у унапређењу позоришне уметности. Он је добар познавалац француске а нарочито шпанске драмске литературе (преводио је шпанске позоришне класике). Његов захтев у погледу репертоара ишао је за делима Шекспира, Молијера, Шилера, Калдерона. И његове позоришне рецензије носе обележје буржоаске идеологије и естетике, и он третира београд-