Naša književnost

28 Књижевчост

На улици, колико се сјећам, нисмо се никад заустављали да поразговарамо. Поздрављали смо се, уљудно и са поштовањем, и пролазили даље, сваки својим послом.

Тако је било до злосрећне 1941 године.

За вријеме рата, од почетка па све до коначне побједе над Хитлером, нисмо се ниједном видјели. Негдје при крају друге тодине окупације чуо сам да Давока сигурно није одведен у злотласни Јасеновац, како се то претпостављало и како се тада, нажалост, морало увијек да претпостави кад би се човјек упитао за судбину кога Јеврејина.

Рекли су ми да му је успјело да се некуд склони од усташке и нацистичке хајке на Јевреје.

Касније сам сазнао и друге потанкости. Причали су ми да је Давока био одлучио да чека и дочека што је чекало а најпослије и снашло остале Јевреје. И, без сумње, то га не би ни мимоишло, да га, у посљедњем часу, готово на силу, није са собом одвукао неки његов рођак. Доспјели су срећно у Мостар, а одатле су кренули даље. Причали су ми да је с тим рођаком доспио чак и у иностранство. 5 -

Кад смо се по завршетку рата опет срели, измијенили смо и тада само неколико ријечи. Били смо се склонили у неку улизицу и ту смо, стојећи у прикрајку, распитивали један другог пас 0 овом, час о оном. Обојица смо били једнако радознали да чујемо како је који од нас претурио преко главе ове страшне тодине. Причајући, једнако смо се ишчуђавали како смо уопште остали живи, како смо избјегли толиким опасностима које су нам пријетиле од фашистичких џелата, хитлероваца и усташа, за све вријеме окупације и рата, а то вријеме није трајало дан-два, па ни два-три мјесеца, већ пуне четири, дуге и тешке, године.

Давока је био смршао, остарио. У свом изношеном и згужваном одијелу, зарастао у браду коју већ више дана није бри– јао, изгледао је запуштен, биједан. Очи су му биле као упале у дупље, а у погледу назирала се нека тешка туга и потиштеност. Осјећао сам да су нечувено тешки догађаји оставили дубоко урезане, крваве трагове у његовој души. ·

Било ми га је жао.

— Сад смо опет слободни људи... Почиње нов живот... — рекао сам да га мало охрабрим.

Давока је климао главом.

— Јест, слободни смо, — рекао је. — Осјећам ја то. И још како осјећам. Радујем се сунцу, радујем се свему. Настаје друго доба, друго вријеме. Али... овдје ме једнако нешто мучи, тишти и точи. Изједа ме као жива рана. ј

Обећао ми је да Бе ми једном приликом причати о својим патњама у избјеглиштву, у туђини, о својим мислима које га протоне нак и у сну и о много чему другом. Ово „о много чему другом“ нагласио је нарочито и гледао ме понирући дубоко свој по-

омања