Naša književnost

су ЕР И Нава и р--ар

Давокова прича о живој истини 29

глед у ме, а онда је додао тихо, готово гласом којим говоре 60лесници што су се тек почели да опорављају од тешке и дуготрајне болести:

— да, да, много, много смо пропатили, и ви, и. ја, и сви. Колико нас је осталог Од стотине једва десет. А то десет шта је све преживјело! А оно деведесет од стотине2 — заклимао је главом

—_ одведено у Јасеновац, у логоре смрти у Дахау и Биркенау...

" Одведено и отишло све погнуте главе... Да, погнуте главе... Стра-

шна судбина... Тужно ми је око срца кад помислим на све то. Туно... али, — одмахнуо је руком — заборавиће се све то... Заборавићемо мртве... Заборавићемо и ми живи своја страдања... Вријеме, вријеме ће све изгладити, излијечити... Тако се каже, а док се тако каже, биће да је тако. У овим мудрим пословицама и изрекама има старог, древног искуства —- рекао ми је опраштајући се. ;

Опазио сам како је преко његових уста, док је говорио ове посљедње ријечи, прелазио једва примјетљив осмијех, болан 2 понешто и подругљив.

Руковали смо се. Стиснуо ми је руку, с много више срдачности него икад прије.

—- Хоћу, навратићу к вама једанпут, можда ускоро. Желио бих да поразговорим о много чему, — рекао је и пошао. Гледао сам за њим. Ишао је с рукама на леђима и погнуте главе.

Пролазили су мјесеци. Стално сам ишчекивао његову посјету, али Давока, бар колико је мени било познато, није ни покушао да ме потражи, ни код куће ни на ком другом мјесту.

| Тако је између мене и Давоке настао опет онај однос који је постојао и прије рата. Сретали смо се, поздрављали и пролазили даље.

Прошло је отада цијела година.

Кад смо се јуче срели у дворани у којој је била изложба радова наших сликара, било ми је зачудо што ми није пришао иако смо се срдачно и с поштовањем, као и обично, поздравили кад смо угледали један другог.

Још чудније ми је то изгледало, јер се стално кретао у мојој близини. Већ сам помишљао да сам му се ваљда нечим замјерио. Можда га нисам гдје на улици примјетио па он то друкчије тумачи. Управо кад сам хтио да му се јавим опазих да је пошао према мени. Пришао ми је. Пришао ми је још неколико пута, али сваки пут не да са мном поведе какав дужи разговор, него да ме само упита како ми се свиђа сад ова, сад она слика (били су то увијек портрети или композиције) и да се опет одмах удаљи.

Посматрао сам га, разумије се, неупадљиво колико је то било могуће. Вјерујем да то није примјетио. Видио сам како често скида наочари и како се дуго забавља отирући им стакла, најприје једно па затим друго, малим по рубовима као пила нарезуцканим комадићим свијетло-жуте, али сад већ доста упр-

К