Naša književnost

30 Књижевност

љане мекане коже. Онда је пружао наочари према једном прозору, пажљиво их испитивао да ли им је свако стакло добра очишћено и без иједне мрље, и кад је најзад био с њима задовољан онда би се окренуо и натичући их прилазио опет полако сликама и удубљивао се у њих. У

Сваку је разгледао пажљиво и са великим интересовањем.

Кад сам пошао са изложбе опазио сам, иако је у дворани било још много свијета, а Давока се тога часа налазио на другом крају, да се и он спремао да изађе. 3

На улици, ма да се нисам окретао да видим, ја сам ипак осјећао да је изашао и да је кренуо за мном. Очекивао сам сваког тренутка да ће ми прићи, али Давока је једнако остајао у истом растојању од мене, а оно је било доста велико. Кад сам ушао у => једну од живљих улица и поче да се с муком гурам између пролазника и шетача и пробијам напријед, изгубио сам га из вида уколико могу тако да кажем, јер, заправо, Давока је ишао за мном и ја сам га више осјећао него што сам га могао очима да видим. Најпослије, мислећи да и не иде за мном, да је скренуо У другу улицу, готово сам већ био и заборавио на њега. Упутио сам се дома.

одби

бар Рив

и

И рта оу

пита

пуст

Кад сам стигао и пошао према отвореној капији старе куће У којој сам становао, Давока се одједном однекуд створи пре-

да мном. — Знам, докторе, да се још добро сјећате оне слике у стану Елијезера Данитија, вашег доброг пријатеља, — почео је Давока

без икаквог другог увода.

— Уђимо у кућу, — рекао сам мирно.

Ушли смо.

Кад смо се нашли У мојој соби Давока је полако извадио наочари, очистио их па онда је с неком нарочитом радозналошћу разгледао намјештај, књиге и слике. Окретао се сад на ову, сад ва ону страну, а затим, пошто је сјео на понуђену столицу и метнуо наочари у џеп, наставио је истим оним гласом којим ме ословио пред капијом.

— Мислим да ће вас свакако интересовати ово што ћу вам испричати —- рекао је. — Мислим тако, јер знам да вам се необично свиђала та слика. Једном сам вас чак и сам видио како стојите пред њом, како се дубоко загледате у оне очи, у оне црте лица, у онај чврст израз око уста, у оној живи покрет снажних рамена.

Давока је говорио полако, сваку реченицу за се, са станкама, наглашавајући поједине ријечи.

Хтио сам овдје нешто да кажем, нешто да примјетим, али Давока је брзо подигао руку и зауставио ме благим али доста одлучним покретом, и пошто се, вукући за собом столицу, примакао ближе к мени, његово казивање потекло је сада много брже, као жива бујица.

паре 0

пи

(лана паре ла

УЧИ

КУ :Х".

Пре аоанф- први У ње