Naša književnost

Балзак и Сент-Бев - : > 47

бана пера, на коме су они полукружно означени око индивидуе у тренутку рођења, „путеви“ које по његовим речима човек есто узима у седмој години без свога знања. Ето тих путева по Стендалу: пут јавног угледа, пут добрих префеката и државних саветника, пут новца, пут уметности и књижевности, пут лудила. Дубина Балзакова генија — чиме он превазилази Стендала у једној ствари: у снази сликања њихове епохе — била је што је иза свих тих „путева“ наслутио „пут“ — снагу новца, новца који је све плавио и свлачио у своје прљаво звечеће царство.

Сент-Бев није никада успео да разгрне реалистичком анализом романтичарску фантазмагорију свога времена; али, довољно интелигентан, он ју је сасвим одбацио. Међутим, тиме је одбацио и оно „зрно истине“ које је романтизам собом носио: протест противу рутина, а, међу најбољима, и крик противу страхота новог онда поретка, „зрно истине“ које су управо Балзак и Стендал развили: Зато је и Балзак — и Стендал и Бодлер — остао за њега, затворена књига. А он, Сент-Бев, пошао је натраг, у прошлост, и кључ своје методе потражио у психолошком релативизму, над којим је, истина, као лајт-мотив готово читавога његова књижевна живота лебдела — да ли из чисте радозналости психолога или из дубоке унутарње потребе, то никад није било сасвим јасно — „душевна тескоба“ религиозне мисли Пор-Роајала, не би ли на. неки начин свој релативизам донекле бар центрирао око једне тврде доктрине, или можда само око једног упатетичног и изузетног психолошког случаја, „непогрешног аршина“ за све лепе душе“, које су га иначе толико привлачиле. И у прошлости пеказао се и слободнији и истинољубивији. Његов „психолошки релативизам“ помогао му је — овде мислим нарочито на његове интелигентне студије о ХУШ веку — да буде објективан и праведан чак и према онима чије идеје није волео.) Али пред савременицима, који су управо даље развијали идеје ХУШ века, пред Балзаком и Стендалом његова метода претварала се у релативи-

=) То сналажење Сент-Бева у прошлости и његово истинско разумевање појава и онда кад се с њима идејно потпуно не слаже најбоље се огледа у његовом односу према „парадоксима“ Жан-Жак Русоа и „претераностима“ или, тачније речено, такозваним претераностима Балзаковим, које су, како каже Бодлер, неизбежне у књижевном поступку писца Људске коме дије, толико карактеристичном по нагомилавању детаља, тако да му „претераности“ управо допуштају да сачува пропорције и тиме општу складност, а које му Сент-Бев није никад опростио. „Примећују ми, пише Сент-Бев, поводом Русоа, да има много апсурдности, много неприменљивих идеја код Жан-Жака и противних диспозицијама људске природе. А ја вам кажем: парадокси ХМИ! века више су учинили за,напредак људске врсте него ли величанствена општа места ХУП столећа. Требало је задати силовит ударац рутини да би се из ње изишло. Ви ми говорите о Бурдалуу и његовим вештим моралним описима. Е па, кад се све узме у обзир, Русо садржи бескрајно мање апсурдности од Бурдалуа са његовим говорима у три тачке и невероватним суптилностима које он изводи из такозваних светих текстова. Требало је скинути читаву ону љуштуру с морала: отуда мало поломљеног стакла. (О познавању 1ч0века у ХУШ веку). 6