Naša književnost

# зам компромисности, опортунизма, нетрпељивости и неразумевања. Јер релативизам Сент-Бева није био увек само психолошки; било је у њему и других елемената: обзира, тренутних рачуна и политизирања. Поводом објављивања Париских хро-

ника, после његове смрти, које је анонимно слао у виду беле-_

жака директору ондашње Швајцарске ревије, на основу којих је овај редиговао чланке, Зола је у своје време писао: „По мени, то (анонимат) није било много храбро. Али би било по-

грешно видети у тим маскираним судовима неку издају. Све је

то долазило од схватања које је Сент-Бев имао о критици, о улози коју је он себи приписивао. Он ју је обављао као неку јевну функцију, било је у њему нешто од државног службе= ника који обавезно има званично држање. Отуда мисао да је истина могла бити брутална и неукусна. Он је веровао да на њему лежи брига о душама, свакојаке врсте ванлитерарних обзира улазило је у његове судове; с њим човек није никад имао истин= ску, тачну истину, већ истину подешену за потребе момента; ако је човек хтео да зна тачно шта он мисли, требало је читати између редова, бити обавештен о сижеу који третира, познавати га исто толико добро колико и он, и васпостављати чињенице, благодарећи дискретним алузијама. То је била врло занимљива машинерија, али дозлабога компликована.“ Тај менталитет вероватно проистицао је из његовог готово непрекидног положаја књижевног критичара разних режима; а, можда, и обрнуто, тај менталитет га је чинио спремним за такав положај. Тек, у сваком случају, било је сродности и узајамне везе између „улоге“ и „духа“.

Том и таквом Сент-Беву модеран живот и истинита слика тог живота били су неприступачни. Ни сензибилност, ни интелигенција, који му се не могу порећи, ништа нису помагали. Штавише, снабдевали су га привидно јаким против-аргументима.

Тако се и десило да је, пред пажљивим и бистрим очима тог великог критичара, чији је животни задатак све више био да брижљиво осматра развој књижевности своје епохе, за неких

непуних двадесет година, од јулске, 1830, до фебруарске рево-

луције, 1848, у крупним потезима, из године у годину, из месеца у месец, тако рећи из дана у дан, еруптивном снагом, ницало; расло, гранало се, попут тропске вегетације, силног, широког слива свеобухватне реке, моћне планине, читавог планинског ланца, да говорим језиком географије, једно грандиозно књижевно дело, које је коначно мењало не само пејзаж француске већ и светске књижевности, а он, умни Сент-Бев, у његовом подножју, као да ништа није ни примећивао. Невероватно изгледа, али је тачно, да је Сент-Бев, у свом првом чланку, мислим, о Балзаку, кад су већ била написана и објављена његова ремек-дела као што су Евгенија Гранде, Чича Горио, Љиљан у доли-

офа

за