Naša književnost

:

Балзак и Сент-Бев па Е 51

схватања: на шта се одлучити ако би занавек била искључена могућност повратка владавине монархистичког начела (та није била, за Балзака, никад владавина Луј-Филипа, ни задњих Лујева). Балзак, који је говорио да пише у светлости три буктиње „монархије, религије и поретка“, али је стварно писао у светлости истине, лепоте и модерног живота, није био далеко од тога да у то верује. Пред дилемом између два решења, која су проистицала из 1789, између умерених и екстремних, он, Балзак, 060жавалац аристократије и легитимист, ако би већ морао да бира, одлучно би стао уз Робеспјера, односно његових следбеника. Јер не треба никад заборавити код тог монархисте да је он веровао у „здраву памет публициста и у геније револуције“ (Мајстор Корнелиус).

То нам помаже, чини ми се, да потпуније схватимо како се могло десити да су у његовом делу „једини људи, како каже Ентеле, о којима говори с неприкривеним дивљењем, управо његови најжешћи политички противници, републикански јунаци из Клоатр-Сен-Мери.“

Обично се говорило, и говори, о опречности њихових темперамената, о нагонској нетрпељивости Сент-Бева према Балзаку, о његовој суревњивости према оним његовим друговима из раних дана романтизма који су касније успели, углавном о неким субјективним разлозима. Ако се пажљивије загледа, реч је о два дубоко различита схватања човека и живота, у питању су два непомирљива света: свет стварности, необуздане енергије и свеобухватне стваралачке моћи, свет Балзаков, и свет одблесака, уживања и пасивне интелигенције, свет Сент-Бевов.

Балзак није, међутим, остао непознат, непризнат писац за

"живота, ни усамљен. Он није био Стендал. Напротив, слава га је

пратила готово од првих корака кад је започео своје истинско дело. Али не увек права, аутентична слава, слава какву је он био желео. Помало мутна. Заснована на невпоразуму. Требало је да дође нова генерација: песник Бодлер, филозоф и историчар Тен, оснивачи марксизма Маркс и Енгелс, па да сагледају сву величину Балзакова генија.

Душан МАТИЋ

ц%