Naša književnost

50 Књижевност

Балзак, превасходно стваралац, узео је то своје горко искуство с критиком и као материјал за своје књижевно дело. Он је у томе видео једну од карактеристичних и типичних појава уметничког и интелектуалног живота своје епохе, и свирепо је приказао у оној, поред осталог, незаборавној сатири новинарског и књижевног света у Изгубљеним илузијама, које је један критичар, Жил Жанен, видели смо, узалуд покушавао, ваљда и сам погођен, да прогласи мртворођеним. Али и на мнотим страницама његовог огромног дела налазе се оштре и отровне жаоке и стреле које је Балзак упућивао критици и критичарима, својим савременицима. Најљућа је можда онау Рођаци Бети, у којој је свакако правио алузију и на Сент-Бева, и која је данас постала опште место, употребљавана често, и злоупотребљавана: „Постаде критичар, као сви импотентни који у почетку обмањују“; а најнепоштедније речи упућене критичарима од стране Балзака налазе се на страницама С јаја и беде куртизана: „Оне (куртизане) личе на данашњег књижевног критичара, који се, у понеком погледу, може упоредити с њима и који најзад с највећом немарношћу гледа на формуле уметности: он је прочитао толико књига, толико њих му је промакло испред очију, толико се навикао на исписане странице, преживео толико расплета, видео толико драма, написао толико чланака, не рекавши шта мисли, издајући тако често ствар уметности ради својих пријатеља и својих непријатеља, да му најзад постаје одвратна свака ствар, а ипак и даље даје свој суд. Тај · писац може написати лепо дело само неким чудом, онако исто као што је за чисту и племениту љубав потребно право чудо па да процвета у срцу једне куртизане,“

То су били бес и срџба једног великог ствараоца, који није био довољно схваћен, јарост оправдана, чак и кад је неправедна, и само је одраз оне безграничне љубави коју један писац гаји у себи према својој сопственој творевини.

Балзак је био дорастао и теориски за борбу против својих критичара. Сент-Бева је дочекао, како је већ напред било поменуто, и то крваво, у свом краткотрајном часопису који је био и покренуо незадовољан критиком, и то поводом објављивања његове књиге о Пор-Роајалу. Балзак се у том чланку показује добар познавалац књижевних и филозофских проблема, као човек принципијелности, противник свега млаког, компромисног и опортунистичког, чије је оличење био свет Сент-Бева. Та тежња ка бизарним сижеима код њега — такав је и сиже Пор-Роајала, по Балзаку, чија је проблематика већ била иживљена и претстављала је само историски куриозитет и ништа више — била је знак да он бежи од основних и битних питања епохе. У том свом чланку Балзак је додирнуо и неке ствари које бацају јаснију светлост на нека противуречја његове личности и његовог дела, на пример, за њега важан проблем у вези његових политичких